Predstavljamo vam novog tića „crno-belih“: Zoran Cvetanović podseća na Aćimovića, pa svojom obdarenošću i mogućnostima budi najsmelije nade
U istinskom fudbalskom obrisu pojavio se tek nedavno kada ga je Velibor Vasović promovisao u prvotimca Partizana. Tu čast je primio sa gordošću ali bez velikog uzbuđenja. Reklo bi se da je predodređen za veliku scenu i glavne role, pa ni u snovima svojim sebe nikad nije video kao fudbalskog statistu.
Zoran Cvetanović izgleda kao hiljade gimnazijalaca, njegovih vršnjaka. Obučen je skromno, sportski: džemper i uske somotske pantalone koje se pri kraju zvonasto šire. Kosa duga (on kaže da je kraća nego što je imaju svi drugovi iz skamija!), prava i nemirna. Lice okruglo a žive oči samo potvrđuju dečački izraz.
Prvi put sam ga video izbliza kada je došao na ovaj razgovor. Pomislih: pa on je još dete, a, eto, Vasović mu je dao dres prvotimca. Na terenu deluje sasvim čvrsto, sigurno, kao pravi fudbalski veštak. Igra s lakoćom, čak ponekad i s nestašlukom (uživa da protivniku protura loptu kroz noge) ali tako ubedljivo da može biti i u pozadini neke akcije ali on nikad nema sporednu ulogu.
Međutim, nenaviknut na novinare a, možda, i zbog mojih godina, predamnom se ponašao vrlo smerno. Jedno je sigurno: lepo je vaspitan, vrla skroman i sa dosta kočnica. Na trenutak mi se učini da se zahuktao, pa će reči poteći kao bujica kad on odjednom prestane, zaćuti ili počne da jede svoj kolač.
Fudbaler po rođenju
Pesnici kažu: „… Devetnaest mu je ljeta…“ Bez lirskog zanosa to se može primeniti i za Zorana Cvetanovića, Beograđanina koji će tek 11. maja imati 19 godina.
Fudbal je počeo da igra u pionirskom timu Partizana, 1965 godine. Bio je „glavni“ na malim površinama Crvenog Krsta kada se jednoga dana obreo na stadionu JNA. Već posle prvog treninga Mirko Damjanović ga je prihvatio i sve ove godine upravljao njime, učio ga, usmeravao, „gradio“ od njega ovo što je danas postao i što će sutra biti.
„Cvetanović je vrlo darovit dečak, mnogo je napredovao i pred njim se otvara lepa igračka karijera“, objašnjava njegov prvi i sadašnji trener Mirko Damjanović. „On je u pionirskom i juniorskom timu igrao na svim mestima u ekipi. Simonovski je želeo da on bude centarfor i mnogo je verovao u njega. Međutim, zbog toga što nije dovoljno brz najviše daje u srednjem redu. On je relativno spor ali brzo misli. I kvalitetno. Ima odličan pregled igre, fina rešenja, dobru tehniku udarca i nogom i glavom. Stabilan je kao ličnost, jer potiče iz zdrave i dobro situirane porodice. Jak je, odličan u duelima i po tipu je blizak Jovanu Aćimoviću iz Crvene zvezde. Ima taj igrački profil. U nekim elementima je slabiji a u nekim čak i bolji od ‘Kuleta’.“
Tako bez pristrasnosti misli o svom pulenu trener Mirko Damjanović.
Voli fudbal — novac ne
Cvetanović ima svoj nadimak — Cvek, a to datira još iz onih dana kada je u juniorskom timu igrao desnog beka, mesto koje je tada u Dinamu i reprezentaciji pripadalo mladom Zagrepčaninu Cveku. „Kum“ mu je bio najbolji drug iz ekipe Todorović i to je više bio kompliment, priznanje za njegovu igru nego tek tako dat nadimak.
Kada se povede reč o fudbalu moj sagovornik živne. Dobija se utisak da vrlo jasno dvoji herojsko od onog niskog u ovoj igri. Voli fudbal iznad svega.
Neupućeni često misle da mi igramo fudbal zbog novca. Kakva zabluda, — objašnjava mladi Cvetanović. — Svi ga mi igramo prevashodno zato što ga volimo. Niko od nas ne misli na premiju ni pre ni posle utakmice. Tek nakon poraza neko spomene i to da smo izgubili toliko i toliko, ali to je kao još jedna žal više, možda čak i poslednja u nizu.
Ja volim tu igru i volim Partizan. Uostalom, moj otac Cvetan je strastveni navijač „crno-belih“ i brat i ja smo još od malih nogu usmereni prema tom klubu. Nisam slučajno otišao na stadion JNA, već je to bilo moje jedino opredeljenje.
U daljem razgovoru doznao sam a mali „Cvek“ ceni Boru Đorđevića ali najviše voli da igra pored Moce Vukotića, jer on kao sjajan fudbaler oseća igru i njen ritam, pa je s njim i „u najtežim okolnostima igre lako naći kopču“.
„Moca je nervozan, najviše me grdi ali znam da to čini iz najboljih pobuda, pa se tako brzo korigujem i učim. U Ćurkoviću imam najveću moralnu podršku, jer on ume da priđe nama, mladim igračima.“
Cvetanović ne pije i ne puši. Ovo drugo je čak jedno kratko vreme upražnjavao, pa se kasnije uverio da mu škodi i ostavio je cigarete. Voli modernu muziku kao i svi njegovi vršnjaci. Jednom nedeljno ide u disko-klub „Akvarijum“, prijatno mesto gde uživa u igri i muzici. Tamo su stalni gosti Živaljević i fudbaleri Crvene zvezde Filipović, Keri, Bogićević a ponekad navrati i Džajić.
Dobro uči. Bio je čak i vrlo dobar a ove godine će maturirati i upisati se na fakultet. Interesuju ga ekonomske nauke, a već se odlično služi engleskim i nemačkim jezikom, pa se nada da će i na tom polju biti uspešan.
„Vasoviću mogu da zahvalim što sam već odigrao deset utakmica za prvi tim“ nastavlja mladi tić „crno-beli“. „Ima razumevanja za moju školu i zato mi određuje posebne treninge. U školi nemam teškoća zbog odsustvovanja. Mnogi moji drugovi iz razreda zbog mene se i navijački opredeljuju za Partizan. Posebno iznenađenje je bilo kada je moj bliski drug ‘Bufalo’ ostavio Zvezdu i postao simpatizer ‘crno-belih’.“
„Da li si se izmenio prema okolini od kada si postao prvotimac?“
„Ne, to čak nije izazvalo nikakva unutrašnje promene u meni. Ja sam to primio kao nešto normalno, jer sam se sedam godina spremao za to. Čak ni tremu nemam pred izlazak na teren. Sve je to tako obično. Istina, radujem se i ponosan sam što igram u Partizanu. Uživam da pripremam napad, čak više nego da sam postižem golove. Volim da upoznajem strane zemlje, nove gradove i običaje drugih naroda ali rado putujem samo avionom.“
Partizanov „brucoš“ je kao igrač juniora dobio priznanja na turnirima u Ludvigshafenu, Kazaleu, Parmi… I tada su svi stručnjaci tvrdili da će prva ekipa Partizana u njemu imati jednu od glavnih pokretačkih snaga.
Da li je to vreme već došlo?