ONI SU BRANILI DRŽAVNE BOJE
Franjo Šoštarić:
- Rođen: 1918
- Igrao: 1935—1951
- U klubu: Partizan
- Na mestu: golman
- Reprezentativac: 18 puta
- Zanimanje: fudbalski trener
Vaspitanik je zagrebačke fudbalske škole koja je baš u doba njegove pojave na zelenom polju imala nekoliko izvanrednih vratara evropskog ranga u čijoj je senci rastao. Franja Glazer, Emil Urh i Franjo Monsider bili su mu stariji savremenici i istovremeno veliki uzori, od kojih je momak njegovog dara mogao mnogo da nauči. A Franjo Šoštarić je bio zaista odličan učenik i već negde tamo, 1945. godine, premašio je znatno starijeg Glazera Urha — u leđa je gledao još samo Monsideru. Ali za kratko. Dolaskom u Beograd, u Partizan, zablistao je u punom sjaju, tako da je ubrzo istisnuo sve konkurente u zemlji i postao prvi golman Jugoslavije. Bilo je to u vreme njegove najveće forme 1947—1949. godine. Taj period je obeležen u analima našeg fudbala kao — doba Franje Šoštarića.
„Šole“, kako su ga iz milošte zvali klupski drugovi i navijači Partizana, nije imao neke izrazito vratarske fizičke dispozicije. Srednjeg rasta, nimalo „razbacan“ ni gromadna, konstitucijom nije nalikovao svojim velikim prethodnicima, još manje sledbenicima u državnom dresu (Mrkušiću ili Beari). Zato je njegov oslonac, bio prevashodno u sferi drugih svojstava; istančanom refleksu, urođenom instinktu, velikoj elastičnosti i neustrašivosti iz kojih su rezultirale vanredno atraktivne, pa i bravurozne odbrane, koje su mamile spontan aplauz i divljenje gledališta!
No, iz toga ne treba izvući pogrešan zaključak da je „Šole“ bio „lepezan“. Naprotiv, njegova osnovna vrlina je bila racionalnost, pa je zato umnogome podsećao na velike mađarske vratare predratnog doba, koji su, istina, branili svoju mrežu vratolomnom akrobatikom, ali i — mozgom!
Nedovoljan odraz, visina i masa bili su mu svakako najranjivije mesto, pa su mu se retki „kiksevi“ dešavali obično u buketima, prilikom intervencije kod nabačenih lopti. Što se tiče neugodnih šutera, kojih se tokom čitave karijere pribojavao, razvrstavao ih je ovim rangom: Vukosavljević, Bobek i Velfl. Na jednim usmenim novinama, neposredno pri završetku karijere, nije se libio da prizna: „Bane Vukosavljević je imao strahovit udarac iz kosa koji mi je najmanje konvenirao, a Bobek i Velfl su redovno izvodili one varljive felš-udarce kojima se nikad ne zna putanja, tako da su mi po pravilu bili veći problem od silovitih šutera tipa Frana Matošića ili Rajka Mitića.
Tih, skroman, pošten i druželjubiv, „Šole“ je ostao jedan od najmilijih likova iz velike galerije Partizanovih jugoslovenskih fudbalera uopšte. Vrhunac je dostigao u vreme Londonske olimpijade 1948. godine kada je, zajedno s Ljubom Lovrićem, čuvao kapiju naše ekipe koja je osvojila srebrnu medalju.
U našem „crno-belom“ klubu završio je svoju izuzetno plodnu igračku karijeru, a posle toga posvetio se vaspitavanju mlađih naraštaja. I u tom poslu pokazao je zavidne rezultate, zahvaljujući pre svega svakodnevnoj brizi i svesrdnoj pomoći našeg kluba.