Komentar utakmice Partizan-Dinamo 2:1 (1:1): U prijatnom večernjem ambijentu gledali smo dobar fudbal. — Sa malo umešnosti moglo se dogoditi da se pedeseti susret završi kao i prvi — pobedom Partizana od 5:1
Jubilarni, pedeseti prvenstveni susret između dva ugledna jugoslovenska tima, završio se pobedom Partizana. Dodajmo loš i to da je susret bio dinamičan, korektan i vrlo dramatičan.
Neizvesnost je trajala sve do poslednjeg trenutka meča, jer je prednost od jednog gola lako mogla da se pretvori u remi. Međutim, Ćurković, Radaković, Budišić i ostali nisu dozvolili iznenađenje te vrste.
Partizan je bio bolji tim. Naročito posle vodećeg gola kojim je u stvari Đorđić postavio konačan rezultat. Tada je Dinamo napustio svoju naglašeno defanzivnu igru i krenuo je da još jednom savlada slavljenika Ćurkovića. I sad su postojali svi uslovi za igru na prepad. Međutim, pojedini igrači Partizana nisu bili dovoljno vešti. Tačnije: Grubješić, Antić i Katić su dali dokaza našoj sumnji da nisu vispreni organizatori igre, da ne nalaze prava rešenja, pa čak da su ispod Partizanovog nivoa, odnosno svega što je uvek krasilo prvotimce ovog kluba. Jer: imati takva odigravanja u završnici nedopustivo je za igrače koji nose crno-beli dres.
Treba konstatovati da je ovaj susret starih rivala bio neobičan po naglašenoj disciplini igre oba tima. Kao retko kad osećala se prisutnost dvojice režisera. Vasović nije bio uspešniji od svog rivala Jerkovića samo po rezultatu, već i u interpretaciji, odnosno kako su i koliko igrači materijalizovali njegove ideje i iskazali način igre kao glavnu karakteristiku tima.
Šta reći o utakmici? To nije bio očaravajući susret ali će po nečemu biti dugo prisutan kod svih očevidaca. Pre svega po ritmu, borbenosti, ferpleju i moralu. To je bio meč na nivou engleskog prvenstva. Naravno, ne i po kvalitetu fudbala.
Naša prisećanja mnogih od 49 odigranih susreta vezana su za jedno drugo fudbalsko vreme, za drugačije shvatanje i interpretaciju fudbalske igre ali i za veće majstore loptanja, jer su oba tima uvek u svojim redovima imali po nekoliko asova najvećeg formata.
Ovog puta nedostajao je blesak fudbalskih hudožestvenika jednog Bobeka, Miloša, Velfla, Kacijana… Ali, danas je sve manje umetnika lopte a sve više igrača drugog profila. To nije bilo umiranje u lepoti, nadmetanje veštine, već ogorčena borba dva fizički spremna tima od kojih je domaćin bio superiorniji u meri koja je morala da izrazi i sa nekoliko golova u mreži Dautbegovića.
Na kraju treba istaći da je ovom pobedom Partizan potvrdio konstantnost svoje dobre forme: na sedam utakmica (od toga pet kao gost) zabeležio je pet pobeda jednom je igrao nerešeno a samo jednom je poražen. To je za početak više nego zadovoljavajuće.
Prijatno je konstatovati da je susret protekao u krajnje korektnoj igri oba tima, čak i onda kada su neke odluke sudije Dopuđe bile nervirajuće čak i za gledaoce a kamoli za igrače.