Komentar utakmice OFK Beograd — Partizan (0:0)
Vasović može da bude zadovoljan i igrom i rezultatom na Karaburmi. Njegov tim imao je prvo poluvreme, imao je i nekoliko šansi, u nastavku je domaćin preuzeo inicijativu. Da nije bilo nadmoćnog Ćurkovića, mogao je OFK Beograd da dobije susret, ali je u svih 90 minuta „crno-beli“ tim znao da nametne svoju igru, da taktički parališe „plave“, da otupi oštricu napada, tako da OFK Beograd nije bio u stanju da igra svojim načinom…
Taj podatak možda je i najsnažniji utisak Partizana u nedelju, jer je jedan mlad tim (sa četvoricom neiskusnih i igrački nesigurnih fudbalera) uspeo da parališe čuvenu improvizaciju OFK Beograda.
Za nas je, u ovom trenutku, ipak, primaran učinak pojedinaca, njihov odnos prema igri, zalaganje. A na tom planu svi su položili ispit!
Ćurkovićeve odbrane već su normalnost. On je toliko sazreo, da i najbravuroznija odbrana ostavlja utisak lakoće. U loži, na primer, nazvali su ga „Jašin“ — aludirajući na lakoću odbrana. Ono što je učinio u 63. minutu (udarac Zeca iz neposredne blizine) ostaće nezaboravno. Kao da je uzleteo sa zemlje, već savladan — naš golman je uspeo da naknadnim trzajem izbaci loptu iz samog donjeg levog ugla. A te lopte se, po pravilu, ne brane! Delovao je ovaj golman toliko superiorno da se imao utisak da ne može da kapitulira!
Radaković i Grubješić bili su „zaduženi“ za dva glavna igrača „plavih“, Petkovića i Stepanovića. Obavili su posao vrlo dobro, samom činjenicom da „plavi“ aduti nisu imali naročitog uspeha. Golac i Todorović bili su veoma dobri (možda njihove najbolje igre u prvom timu), tim pre što njihovi direktni protivnici, Turudija i Santrač nisu učinili ništa, bili su izuzetno slabi!
Normalno je, kada fudbaleri sa „zadatkom“ uspešno obave posao, da se i ostali razmahnu, da tim igra dobro. Bjeković je i u nedelju potvrdio da je ovo njegova sezona, da jednostavno mora da se vrati na spisak selektora. Borio se sa Vukašinovićem i drugovima kao lav, dobio skoro sve duele, bio čak i u svom bekovskom prostoru. Trenutno najbolji napadač „crno-belih“, Živaljević mu je bio uz rame, najviše zato, što ne pamtimo da se ovaj momak tako uporno borio za svaku loptu. Imao je i nekoliko uspelih prodora, u nedelju nije dao mnogo samo zbog toga što se odlučivao (prečesto) da sam reši sve situacije, da dribla, da komplikuje…
Pejović, Katić, Đorđić i Antić, svaki na svoj način solidni, njihova je i uloga takva da ne mogu naročito da se nametnu publici. Ali, imponuje, na primer, jedan Đorđić, koji je u nedelju dva puta (!) „dozvolio“ sebi da veoma požrtvovano, iz svog bekovskog prostora, odbija loptu glavom, jednom čak i da spase skoro siguran gol.
Dobra igra (uz normalne propuste, uz određene slabosti i nedovoljnu brojčanost u napadu, čak i neefikasnost, uz primetno odsustvo Vukotića…), taktički vrlo uspešno sprovedena, donela je jedno saznanje. Bez četiri standardna prvotimca (Vukotić, Paunović, Budišić i Cvetanović) Partizan je igrao vrlo dobro, a „novajlije“ su u potpunosti zadovoljile. Golac je bio veoma dobar, čak i rutiniran, mudar, često ofanzivan. Grubješić je pretrčao više nego bilo ko drugi, momački se nosio sa Stepanovićem, Đorđić i Antić potvrdili da uz određene korekcije i kolektivnu motivisanost mogu da pruže daleko više. Najprijatnije iznenađenje — centarhalf Todorović! Potpuno je ukrotio Santrača, rešio mnoge komplikovane situacije, igrao veoma borbeno…
Ako je nedeljna igra dokazala taktičko sazrevanje tima, ako je potvrdila neke već dokazane vrednosti, ona je ubedila Velibora Vasovića i njegove saradnike, da mogu da se oslone na neke još neiskazane pojedince i da u njih, možda, treba investirati više poverenja?…