Četvrto mesto odbojkaša neuspeh a ispadanje iz savezne lige ženske ekipe pravi je slom za višestrukog šampiona države
Ako se ostvare zamisli s nedavnog sastanka Upravnog odbora i starih igrača i igračica odbojkaškog kluba Partizan — teško će se ponoviti promašaj koji je poremetio njihova očekivanja u ovogodišnjem prvenstvu. Pouka koju je to prvenstvo države u odbojci ostavilo Partizanovim odbojkašicama i odbojkašima u zavet nije mala i nije mogla proći nezapaženo kad su pravljeni planovi za budućnost njihovog kluba.
Jer, kako reče njegov predsednik Đorđe Stanišić, koliko god je četvrto mesto nerealno za mnogo solidnije mogućnosti Partizanove muške ekipe, toliko je potpun krah ženskog tima i prelazak u niži rang takmičenja sasvim „zaslužena“ kazna za višegodišnje nerazumevanje i lošu politiku uprave prema ženskoj ekipi. Iz toga su se izrodile teškoće koje su tu ekipu vodile stalnom nizbrdicom i najzad je dovele do dna. Prvi put od osnivanja kluba, osmostruke prvakinje države, a 1968. izrazite šampionke bez i jednog poraza u prvenstvu i s pet tadašnjih reprezentativki — Partizanove odbojkašice će sada morati ponovo da krenu iz podnožja velikog vrha.
Zbog toga se valjda i predsednik kluba Stanišić s neskrivenom setom priseća baš te najblistavije godine odbojkašica SD „Partizan“ ali, u isti mah, i dovoljno kobne po ekipu, izgleda, baš zbog te svoje blistavosti!
Trenerov S. O. S. — bez odjeka
Silazak ženske ekipe s „prestola“ je već te slavne 1968. godine vrlo vidovito predviđao njen vrlo iskusni trener Marko Pavlović. Ali njegovo upozorenje upravi kluba da bi Partizan lako mogao ostati bez kvalitetne ekipe, jer nije spremljena mlada zamena, ostalo je bez podrške. Razumevanje je tada izostalo, ali nije, na žalost, i trenerovo proročko upozorenje.
Razlaz je počeo napuštanjem odbojke od strane nekih igračica, udajom ili prelaskom nekih u drugi klub, zabranom igre od strane roditelja, kojima je dozlogrdilo da snose i troškove svojih kćeri za odlazak na treninge i takmičenje…
Na poprištu bitke ostaje samo najvernija Partizanova veteranka Milica Stojadinović da s juniorkama, gotovo još decom, brani čast slavne šampionske ekipe. A rezultat je — drugo mesto u 1969. i 1970. godini, peto 1971. i, naposletku, poslednje — deseto 1972. i neslavan kraj — ispadanje iz Savezne lige. Čak ni pokušaj, kad je bilo očevidno da brod sasvim tone, da se zagreje stara ljubav prema klubu u srcima bivših šampionki Ružice Janković, Mire Despotović, Snežane Radojčić i Stane Bradarević — nije ga spasio od potapanja. Za izbavljenje ekipe bilo je suviše kasno, a igračice suviše dugo odsutne iz igre da bi žar za Partizanom bio dovoljno topao da nadomesti njihovu umanjenu efikasnost i mogućnosti u nadmetanju sa sigurnijim protivnicama.
Dakako, ni beskrajno požrtvovanje Milice Stojadinović, kapitena i igračice, ni neizmerno zalaganje preostalih juniorki koje je bodrila — nisu bili dovoljna snaga da zadrži ekipu u najvišem rangu takmičenja. Mada se, kažu, s malo više opreznosti mogao ostvariti i takav podvig, jer su devojčice pet svojih susreta izgubile samo za poen. Da je, međutim, sačuvan onaj šampionski tim — čak i bez Milice Stojadinović, koja bi se bavila samo trenerskim poslom — mogao je da bude i ovogodišnji prvak.
Prekor muškoj ekipi
Omaška koju su odbojkaši Partizana učinili u igri s Banatom u Beogradu (vodili s 2:0 u setovima, a onda se opustili i izgubili sva tri preostala seta (?!) i neuspesi u igri sa Spartakom u Subotici i Željezničarom iz Osijeka — bacila je ekipu na četvrto mesto mada ni bez svog glavnog smečera Markovića, koji služi vojsku, nije smela ove godine zauzeti plasman ispod trećeg mesta. Prekor se svakako ne može uputiti treneru Miroslavu Vorgiću, ni tehničkom rukovodiocu Dragoljubu Babiću, jer su oni solidno obavljali svoj posao. Kriv je, naime, previd, da i odbojkaši moraju trenirati najmanje četiri puta nedeljno, pa ekipa nije baš uvek bila „fit“ za neke važnije susrete.
S obzirom na to iskustvo, predviđa se da i Partizanovi odbojkaši ubuduće vežbaju više puta nedeljno. Već oktobra meseca će i Marković stići iz JNA. S njime i prinovama iz Partizanove odbojkaške škole, talentovanim mladićima Stojimirovićem, Kulićem i Belandžićem — Partizanovi odbojkaši će biti ne samo najmlađa, već i ekipa koja će se boriti za naslov prvaka. Jer, što se tiče smene generacija igrača kod muškaraca, sasvim je obrnut slučaj od onoga u ženskoj ekipi. Juniori se brižno podižu i najbolji su u Srbiji 1968. i 1970. godine. a 1969. i u Jugoslaviji. Ove godine, Mate Pilić i Nenad Golijanin su ušli u reprezentaciju Jugoslavije, a na njena vrata će uskoro zakucati i omladinski reprezentativac Slavko Belandžić. Ovaj klub dakle neprekidno gaji svoje naslednike, a — uz to — čvrsto uverava svakoga da neće izneveriti svoj dosadašnji princip: da se ni jedan dinar ne daje za dolazak igrača iz drugog kluba, pa makar o kako velikom talentu bila reč. Ali se neće zapostaviti ni stipendiranje ni briga za školovanje onih koji se za klub sasvim opredele.
Sredstva ni za to, vele, ne pritiču tako obilno, pa se zbog toga volja i snalažljivost posebno cene. Preko svojih igranki u disko-klubu dolazi novčana transfuzija — za Partizanove odbojkaše i odbojkašice. No, pred materijalnim nedaćama oni ne polažu oružje.
Hronička besparica
Finansije su retko kojem sportskom klubu dovoljno naklonjene. Nisu to bar u tolikoj meri da bi njegovu upravu učinile posve bezbrižnom za takve potrebe kluba. Odbojkaški klub Partizan u tome takođe nije izuzetak.
Pa, ipak, materijalna situacija za predstavnike Partizanovog odbojkaškog sporta je nešto teža nego što je kod njegovih rivala. Zapravo, one su 1963. godine iznosile 13,5 miliona starih dinara, 1969. godine oko 9 miliona, a 1970. svega 5,863.000 dinara! Očigledno je da budžet stoji u obrnutoj srazmeri sa rastućim godinama.
Zbog toga su im prošlogodišnje dotacije SOFK-e Beograda i Srbije od 23 miliona za plasman u prethodnoj godini i te kako, dobrodošle, ali — kad su vratili ranije dugove od 9 miliona, pa sveli račune — u klasi je ostala mala rezerva za narasle potrebe. Biće, valjda, da se nekako preživi, kažu skromni odbojkaši, mada i duboko uzdahnu kad pomisle da to da za svaki svoj trening moraju vlasnicima dvorana plaćati najmanje 15 hiljada starih dinara.
Ekonomat u gepeku predsednikovog automobila
Partizanovi odbojkaši i odbojkašice, verovatno spadaju i u najštedljivije članove SD „Partizan“.
Nemaju plaćenog sekretara, već taj posao amaterski obavlja neko od članova uprave kluba, a ne troše pare ni za ekonoma. Kad se nabavi nova oprema odmah se podeli svakom igraču ili igračici i ona je dalje njihova briga. Iako je to tako uređeno, nije poznat slučaj da neka Partizanova ekipa na takmičenju ili pripremama nije bila sportski uredna.
A ako treba i više od toga: rezervna oprema se uvek može naći kod predsednika kluba Đorđa Stanišića, čiji automobil, eto, ponekad posluži i kao ostava za opremu, kluba, pa to ipak ne umanjuje njegov autoritet kod igrača, jer se u njihovom klubu, kako rekoše, diše „jednom dušom“.