Skica za portret Nikole Budišića
Visok, snažan i beskompromisan taj plavokosi delija deluje odista impresivno na terenu. On je pravi lovac na visoke lopte, neprelazna brana za isturene napadače. On se bori bespoštedno, za njega nema izgubljenih bitaka ni bezizglednih situacija. On je kadar stići i uteći…
Takav je on, Nikola Budišić, na loptačkom megdanu.
Nežnih, gotovo dečačkih crta lica, obraslog nestašnom plavom kosom, umirujućeg pogleda, on pre deluje kao osamnaestogodišnjak nego kao dvadesetčetvorogodišnjak. Govori polako, staloženo, poluglasno. Njegovi pokreti, misli, ideje, odaju smernog, dobroćudnog i inteligentnog momka.
Takav je on, Nikola Budišić, izvan fudbalske arene.
Možda bi se, zato, moglo pomisliti da je reč o čoveku razdvojene ličnosti. Ali, o tome nema ni govora: Nikada je uvek i svuda „momak pa meri“.
Korpulentnog halfa Partizana znamo sa sportskog polja kao izvanrednog sportistu, borca bez straha i mane, po čemu neodoljivo podseća na svog vođu — popularnog Vasketa. Danas je on standardni prvotimac Partizana u čijem je dresu odigrao 150 utakmica, jedan od naših najboljih halfova, kandidat za dres sa državnim grbom. Znamo ga sa fudbalskog borilišta, ali ga premalo znamo privatno, jer nije od onih koji se nameću, koji čeznu za slavom i publicitetom. A njega je, u stvari, lako upoznati, jer je otvoren, spontan i iskren. Živi na Dorćolu, gde je rođen i odrastao, u stanu svog oca, skromnog činovnika. Oženjen je i uskoro očekuje da se njegova ionako brojna, sedmočlana porodica poveća za još jednog, on veli — muškog člana.
Kad ne igra fudbal ili ne trenira, Nikola je obično na pecanju, jer je pecaroš od malena, jer je to porodična strast. A kad nije na pecanju i kad nije u šetnji sa svojom suprugom Biljanom ili, možda, u pozorištu, ili u bioskopu, onda, sigurno, igra šah sa prijateljima. Kažu da nije fudbaler sigurno bi bio šahista! A ako ne čini ništa od svega toga, onda verovatno čita neku dobru knjigu, beletristiku, jer voli da čita, najviše naročito Moraviju.
Miljenik nevolja
Sledeći tako osećanja, shvatanja, manire i porive Nikole Budišića, mogla bi se ispričati priča o njemu kao o čoveku koji je za 24 godine prilično uspeo: postao je ugledan sportista, privržen sin, nežan suprug, odan prijatelj i svoj čovek, jer koliko sutra, ako ustreba, može biti vredan službenik, komercijalista. Ali ne, to ne bi bio njegov potpuni lik. Tom njegovom portretu nedostajalo bi nešto bitno, dakle nešto što je utisnulo snažan pečat na njegovu ličnost. A to nešto je njegova istinska životna drama, koja ga prati od njegove 15-te godine i još danas traje.
„Ja sam izuzetno malerozan čovek“, kaže Nikola. A onda, da bi tu svoju žalosnu tezu potvrdio, reći će da je u svojoj i onako kratkoj fudbalskoj karijeri pauzirao 5 godina! Dakle, više je pauzirao nego što je igrao!
„Ja sam svetski prvak u broju povreda“, veli on rezignirano i dodaje da je zbog toga najmanje za dve godine skratio svoju karijeru! A to je, svakako, veoma čudno: onako snažan i korpulentan da se tako često i tako lako povređuje! On o tome kaže:
„Krive su česte pauze, nedovoljna pripremljenost, neutreniranost, a možda i moja snažna želja da sve što činim činim najbolje što mogu. Krenem silovito na neku loptu, zaplivam kroz vazduh i hop — povredim samog sebe! Da, upravo tako: nikad me nije neko drugi povredio, niti mi pada na pamet da nekog drugog okrivim za to…“
Ali, nisu to jedine nedaće ovog plavokosog džina. Njega drugi često bezrazložno optužuju. Pre nekoliko godina optužili su ga da je namerno povredio Ivicu Osima. A sad, da je i Musemića namerno udario. Pošto taj duel niko od zvaničnih lica nije video i pošto je neopravdano optužen njegov klupski drug Vlada Pejović, pošten, kakav jeste, Nikola se sam javio i rekao da je Musemića povredio, verovatno, on u borbi za loptu, ali svakako nenamerno. Na žalost, ljudi koji dele pravdu nisu verovali uzornom i poštenom Budišiću već su poverovali Musemiću, momku koji se više proslavio po brojnim isključenjima, ekscesima i aferama, nego li po dobroj igri! To, svakako, ne može a da ne zaboli, pogotovo kad je neko pravdoljubiv kao Nikola i disciplinovan na terenu kao on (dešavalo se, neretko, da prođu i po dve prvenstvene sezone a da on ne bude ni opomenut a kamoli isključen).
Bez krivice — kriv
„Tako se, eto, počinje o meni stvarati fama da sam grubijan, što ja nikako ne mogu biti, po svom vaspitanju i po shvatanjima“, veli Nikola. „Ja zaista idem čvrsto i snažno na loptu, ali sportski i pošteno, nikad u nameri da udarim. Tvrdim da od mene prave više faulova mnogi vezni igrači koje smatraju jagnjadima, a i mnogi napadači (Aćimović, Lalić, Petković…). Ali, oni nisu na indeksu, a ja jesam! Jedan novinar (Resulović) je čak napisao da bi meni, zato što igram grubo, trebalo zabraniti da se bavim fudbalom! A ko će njemu zabraniti da piše koještarije?“
Time se ni izdaleka ne iscrpljuju sve nedaće i neprijatnosti ovog simpatičnog momka. Ali, on je navikao da druguje s njima. Još od malena. Imao je 15 godina kada ga je snašla prva od njih. Tada je smatran velikom nadom fudbala, ali je hirom nesrećnih okolnosti na turniru u Nikšiću, pošto su mu ukrali trenerku, sat i po vremena proveo na kiši, u mokrom dresu, dok je čekao da ga prebace do hotela! Prehlađen, sutradan je ipak igrao utakmicu! Dobio je upalu a zatim i tuberkulozu pluća! To ga je odvojilo od fudbalskog terena pune četiri godine i to u vreme kad je trebalo najviše da uči i da se razvija. Mislili su da je definitivno izgubljen za fudbal. Ali on — ne! Ni njegov trener Miomir Nenković. I to je bila srećna okolnost. Jedan uporni mladić i jedan ništa manje uporni fudbalski učitelj, odahnuli su tek 1968. godine. Tad je Nikola Budišić zaigrao, prvi put na prvenstvenoj utakmici protiv Vardara. Tada su i jedan i drugi bili sigurni da je podmukla bolest pobeđena i da se Nikola vratio tamo gde i pripada, među naše najbolje igrače.
Večiti optimista
„Verovao sam u sebe“, kaže Nikola. A ta vera je nešto što dolazi iz dubine mog bića, što me podiže i nosi. Kao što na fudbalskom terenu nema za mene izgubljene lopte, tako ni u životu nema bezizgledne situacije. To je moj život ni princip, moje „vjeruju“ i ja sam, valjda zato, nepokolebljivi optimista.“
Nikola Budišić je, kažu, igrač po ukusu Velibora Vasovića. To nije ni malo čudno, jer je on čovek zaljubljen u rad, pruski disciplinovan, profesionalno odgovoran i izuzetno pošten prema svom i tuđem radu. Voli fudbal i igra ga sa strašću zanesenjaka. Zato me je, valjda, i pogledao čudno kad sam ga upitao da li se, s obzirom na sve nedaće i malere, ponekad, ipak, uplaši za svoju fudbalsku budućnost.
„Obzirom na moj način života“, veli Nikola, „verujem da ću još dugo igrati fudbal. Ja se još nadam i dresu sa državnim grbom, to bi za mene bila velika, najveća počast. Prošle godine sam bio blizu tog dugogodišnjeg sna. Ali, baš kad sam bio pozvan, isprečio se jedan od mojih već poslovičnih malera — povredio sam se! Ja, ipak, ne gubim nadu i čekam novu priliku. Valjda će jednom doći kraj i mojim nedaćama.“
Nadajmo se da će doći. Jer ovaj dobroćudni momak nikako nije zaslužio da bude — kralj malera. Naprotiv. Ako bi se po duši raspoređivala pravda, onda bi Nikola morao mnogo bolje prolaziti u životu. I zato, verujem, da njegovo vreme mora doći. Da njegova budućnost, bez trzavica i potresa, mora već jednom početi. To bi bilo pravedno, zar ne?