Bravo rukometaši! Posle pune četiri godine vratili su se u društvo najboljih ekipa Jugoslavije. Istrajali su na putu na kome bi mnogi drugi već davno poklekli. Uspeli su tek u petom pokušaju, iako im je mesto u Prvoj saveznoj ligi pripadalo, po oce nama svih stručnjaka, već pre tri godine! Jer ne treba zaboraviti, a to je dobar podatak i za samog Riplija, da su „crno-beli“ 1969. 1970. i 1971. godine, na kvalifikacijama za Prvu ligu, redovno zauzimali drugo mesto iza domaćina, koji je zahvaljujući boljoj gol-razlici odlazio u elitno društvo.
„Ne volim da se podsećam na to vreme“, kaže trener Stevanović, koga svi zovu Miki, a malo ko zna da mu je pravo ime Dragan. „Zna se šta domaći teren predstavlja u rukometu. Unapred smo bili osuđeni na neuspeh, a nikako nismo uspevali da postanemo organizator kvalifikacija. Samo 1968. godine bili smo, potpuno zasluženo, treći, iza Krivaje i Železničara iz Niša. Naši protivnici su bili bolji i plasirali su se u Prvu ligu. U Sarajevu, sledeće godine posle mnogo uzbuđenja Bosna nas je za prsa pretekla, iako smo, po svim ocenama, bili bolji“, priča jedan od najboljih jugoslovenskih rukometaša svih vremena, koji je niz godina nosio „crno-beli“ dres.
„Preuzeo sam ekipu krajem 1969. godine. Sledeće dve godine u Rijeci i Bitolju ista slika kao u Sarajevu. Kvarner i Pelagonija nisu uspevali da nas savladaju pred svojim navijačima, a ipak su odlazili u viši stepen takmičenja“, setno se priseća tih vremena Stevanović. „A da smo već odavno trebali da se vratimo u staro društvo vidi se po tome što smo već prve godine, kada je oformljena Druga savezna liga, praktično, obezbedili prvo mesto nekoliko kola pre kraja prvenstva.“
P. VESNIK: Da li ste očekivali uspeh?
STEVANOVIĆ: Kako da ne! Verovao sam da Stanić, Cindrić, Martinčević, Koprivica, Čeh, Diklić, Borivoje i Branislav Petković, Tomaš, Branković, Đukanović, Mladen i Vlada Simidžija imaju snage za takav uspeh. Pa mi smo prošle godine, kao drugoligaši, osvojili Kup Jugoslavije, pobedivši čak petoricu prvoligaša! Zar taj podatak ne govori dovoljno o našoj snazi. Pretrpeli smo svega tri poraza, a dva puta smo morali da podelimo bodove sa protivnicima. Pre poslednjeg kola imamo puna četiri boda više od drugoplasiranog!
P. VESNIK: Kakav plasman očekujete u sledećem prvenstvu?
STEVANOVIĆ: Sigurno je da nećemo igrati „samo jedno leto“. Po kvalitetu, realno, mesto nam je u „zlatnoj sredini“. Sa ovim igračima koje sada imamo na raspolaganju i sa dva nova beka, ako uspemo da se pojačamo, nećemo morati da strepimo za opstanak. Pogotovo što niko neće napustiti naše redove, osim Diklića koji ide na specijalizaciju u Francusku. Moguće je da neko debije poziv za odlazak na odsluženje vojnog roka, ali za sada nema mnogo izgleda da se tako nešto dogodi.
P. VESNIK: Planovi za leto?
STEVANOVIĆ: Posle završetka prvenstva igramo, u Beogradu, sa „Bečejom“ utakmicu za Kup Jugoslavije. Ako ih pobedimo, a morali bi, imaćemo još jedan susret za Kup protiv još uvek nepoznatog protivnika. Krajem ovog meseca svi igrači će dobiti dvomesečni odmor. Pošto prvenstvo počinje prvog oktobra imaćemo dosta vremena da se solidno pripremimo. Voleo bih da igrače povedem negde na desetodnevne pripreme, ali još ne znam da li ću moći da ostvarim ovu želju, pošto nam je većina igrača zaposlena, pa je neizvesno da li će dobiti odsustvo.
P. VESNIK: Teškoće?
STEVANOVIĆ: Pravi smo beskućnici! Pošto nemamo svoj teren primorani smo da se stalno selimo. Igramo tamo gde žele da nas prime. Kada bi Društvo nešto preduzelo i barem nam omogućilo da asfaltiramo naš mali teren na stadionu JNA, verujem da bi igrali još bolje. Željno očekujemo dan kada će se rukomet sasvim preseliti u dvorane pošto na parketu igramo mnoge bolje nego na asfaltu ili betonu.
P. VESNIK: Šta bi na kraju želeli da kažete?
STEVANOVIĆ: Naročito me raduje što smo ponovo u društvu sa našim starim i večitim rivalom Crvenom zvezdom. Smatram da je taj rivalitet neobično koristan za unapređenje ovog sporta u Beogradu i da može da bude samo od obostrane koristi. Ponovo će ljubitelji rukometa biti svedoci žestokih okršaja naših ekipa. Garantujem da pobednik neće biti poznat do poslednjeg zvižduka sudija.