KROZ NAŠU LUPU
Postoje u fudbalu neuporedivi mečevi. Oni su trenutak svetkovine i događaj godine.
Kad igraju Seltik i Rendžers, na katoličkom Parkhedu ili protestantskom Ajbroksu, džinovski i suri Glazgov opusti za tren, svi su na stadionu na poprištu bitke, o kojoj se mesecima govori i koja zasenjuje sve događaje u životu tihog Škotlanđana. Punih devedeset minuta peva se himna voljenom klubu i nezamenljivom fudbalu, šire se ruke radosti i umire od srčane kapi, kad se tresu mreže najzaposleniji su policajci i lekari. U tom fudbalu koji pobeđuje uvek, u orlovskim visinama se smenjuju Rendžersov protestant i Seltikov katolik i tako je decenijama.
Kad igraju Milan i Inter svi putevi vode prema legendarnom i mirnom San Siru, koji odjednom postaje vulkansko grotlo. Dogodi li se da pobedi Inter, protivnici koji obožavaju plavo-crnu boju poneće „kovčeg“ Nerea Roka prema pjaca Doumo i, obratno, u vreme velikog maga, bio sam prisutan, kad je pobedio Milan golovima Rivere i Sormanija i kad su crveno-crni milanezi „sahranili“ Helenija Hereru i dugo se u centru milanskog grada radovali njegovom porazu. Postoje u kalču i drugi derbi mečevi, igraju ih Juventus i Kaljari, Fiorentina i Napoli, ali oseća se onaj uzdah razočaranih, kad u prvom planu nisu Inter i Milan.
Nikad se u istoriji engleskog fudbala nije dogodilo da istog dana na drevnom Vembliju igra nacionalni tim i da se u isto vreme na jednom od londonskih stadiona sastanu Arsenal i Totenhem, ili Čelzi i Vesthem. I to je trenutak kad su u centru pažnje Hajberi, Vajt Hart Lejn i kad se namah poveruje da od londonskog boljeg fudbala na svetu nema i kad boemi, petlovi, ili hrabri — već po čemu se jedino razlikuju Mur, Piters, Čivers i drugovi — ni televizija ni gromovi ne mogu da spreče rekordnu posetu. I to su mečevi na kojima se ljudi tiskaju, raduju i tuguju, padajući u trans ili u nesvest. Mogu Arsenal i Čelzi da se bore i za opstanak u prvoj diviziji, to ne može da bude razlog da im navijači okrenu leđa, njihove himne žive i čuju se baš kao da su šampionski letovi u pitanju.
Jedan od tih derbija koje svet pamti i poštuje i koji je večni, ako se u fudbalu uopšte nešto može proglasiti večnim i nedostižnim je i onaj između španskih lidera Reala i Atletika. Ni u ovom slučaju Real ne može da veruje u veću prednost ukoliko je domaćin na džinovskom Šamartenu, još manje je u toj prilici Atletiko na svom setnom Manzanaresu, za koji su, igrom slučaja, vezani najlepši trenuci španskog fudbala prvih godina u poratnom vremenu. Real protiv Atletika — to je trenutak fešte na fudbalski način, to jedan dan kad sve novinske rotacije rade samo za fudbal i to je ona najlepša hrana čak i za onog Španca koji je verovao samo u fudbal Di Stefana i Suareza. Minulog maja, dogodilo se, da je direktno odlučivao baš taj meč Reala i Atletika. Likovali su navijači sa Šamartena, pred kapijama velelepnog zdanja ostalo je možda i svih dve stotine hiljada ljudi, koji su se pretvorili u jedno uho i u jedinu želju. Da je toga dana Šamarten mogao da primi pola miliona ljudi, ni jedna jedina ulaznica, od kojih je najjeftinija bila ona od pedeset pezeta, ne bi ostala neprodata.
U fudbalskom svetu, mislim ovom evropskom, živi decenijama i derbi Crvene zvezde i Partizana. Igraju se veliki mečevi i van stadiona ova dva kluba, nisu uvek crveno-beli i crno-beli najbolji, ali njihov međusobni duel je uvek najveći i najpoštovaniji jugoslovenski derbi. Možda su to, svojevremeno, prvi izrekli Rajko Mitić i Stjepan Bobek — da forma i plasman u mečevima Crvene zvezde i Partizana retko kad ili čak nikad ne odlučuju — ali nisu saopštili nikakvu mudrost, što je vreme samo potvrdilo. Kad igraju Crvena zvezda i Partizan, to je meč bez favorita, to je derbi u kome odlučuju trenutak nerv. Dinamičniji život doneo je sobom i jednu istinu koja se odnosi na fudbal; nisu više zanimljivi mečevi lišeni snažnih motiva. Na duele Crvene zvezde i Partizana taj zakon sadašnjeg trenutka ne može da se odnosi.
Zato je i ovaj, predstojeći meč večitih rivala, dan za crna, svečana odela.