TRAGOM LEGENDI I DOKUMENATA
U prošlom nastavku smo rekli već da je 1950. godina bila izuzetno posna i štura za naše fudbalere. Partizan je u njoj ostao bez i jednog velikog nacionalnog trofeja, čak se nije našao ni u finalu kupa! Bila je to za nas najlošija u prve četiri posleratne godine.
No, uprkos svemu, po jednom događaju 1950. će ipak ostati prisutna u svim analizama i istorijama ne samo našeg kluba već i čitavog jugoslovenskog fudbala. Te godine, jula meseca, u zemlji fudbala Brazilu, na tlu Južne Amerike, održano je četvrto po redu, odnosno prvo posleratno fudbalsko prvenstvo sveta na kome je naša reprezentacija zabeležila odlične rezultate i skrenula ozbiljno pažnju svetske javnosti na Jugoslaviju kao novu fudbalsku velesilu koja se rađa, čiji uspeh dve godine ranije, 1948, na Olimpijadi u Londonu (srebrna medalja), nije bio nimalo slučajan.
Ova uspešna kampanja vezana je umnogome i za naš klub, s obzirom da je iz njegovih redova registrovan gro igrača za šampionat u Brazilu, na kome smo uspeli da pobedimo u grupi i da se kvalifikujemo za četvrtfinale, među osam najboljih ekipa sveta, gde smo posle divovske borbe eliminisani od domaćina, tadašnjeg vice-šampiona sveta Brazila sa 0:2.
U stvari naša ekipa u Brazilu bila je uglavnom kombinacija beogradskih rivala Crvene zvezde i Partizana i zato je ovaj značajan uspeh ulaska u red najboljih osam timova sveta (koji smo docnije ponovili samo još tri puta: u Švajcarskoj 1954, Švedskoj 1958. i Čileu 1962.) upisan na ravne časti u bilansima doprinosa beogradskih klubova našem nacionalnom fudbalu. Iz Crvene zvezde u Brazilu su standardno igrali Mrkušić, Stanković, Đajić, Ognjanov i Mitić, a iz našeg tima Čajkovski, Minda Jovanović i Bobek.
Kao i obično Bobek je bio režiser većine naših napada i registrovan je kao jedan od najsuptilnijih tehničara i najelegantnijih fudbalera na čitavom prvenstvu. Minda Jovanović je bio jedan od stubova odbrane, gotovo neprelazan u prostoru pred šesnaestercem, dok je pravi junak bio Zlatko Čajkovski — Čik kome je latinoamerička publika tepala od milja „Čikito“. Na juriš je osvojio Marakanu koja je na dan utakmice Jugoslavija — Brazil bila svečano otvorena i doživela prvu posetu u istoriji svetskog fudbala od 200.000 gledalaca!
Više i od samog plasmana brazilsku publiku je impresionirao vanredno visok tehnički nivo jugoslovenskih fudbalera, za koje je čitava domaća štampa pisala da su jedini od evropskih fudbalera koji su u svemu nalik Latinoamerikancima. Veći kompliment se od toga nije mogao zamisliti. Nekolicina naših fudbalera (pre svega Čajkovski, Bobek i Mitić) dobijali su za ono doba astronomske ponude da ostanu kao profesionalci u Brazilu, ali im to nije padalo ni napamet. A neki su doživeli da ih porede s tada slavnim vedetama „karioka“ Žuvenalom, Zizinjom, Žairom, Bigodeom i Ademirom! Na mnogim poljanama Brazila i na pesku „Kopakabane“ još dugo posle toga dečaci su se u igri s ponosom oslovljavali imenima naših najboljih igrača — Mitića, Čika ili Bobeka!