KROZ NAŠU LUPU
Posle utakmice Partizan—OFK Beograd (1:0) Ninoslav Zec, mladi napadač „plavih“ tužno je konstatovao: „Hteli smo pobedu po svaku cenu. Toga dana bio je rođendan našem beku Stepanoviću, pa smo svi želeli da mu osvojenim bodovima u igri s Partizanom načinimo najlepši poklon. Primljeni gol je uneo nervozu u nas i mi smo se nadalje više obračunavali nego što smo igrali…“
Daroviti Zec je oštroumno ocenio sve ono što smo prošle srede videli pod reflektorima stadiona JNA.
Međutim, ono što zabrinjava to je činjenica da meč Partizan — OFK Beograd nije nešto atipično za naše prvenstvo, već, na žalost, nova potvrda da ekipa koja gubi pribegava svim sredstvima da bi sprečila poraz ili se eventualnom brutalnošću osvetila protivniku. Uostalom, kako protumačiti nasilje koje je igrački nemoćni bek „plavih“ Popadić vršio nad Nenadom Bjekovićem kad god bi ga superiorni napadač „crno-belih“ nadigrao. Serijom nemilosrdnih faulova Popadić nas je uverio da je sobom doneo iz Ljubljane jedan manir koji je oduvek bio stran fudbalerima Beograda i Zagreba. Tako se može igrati u provinciji ali ne i u Beogradu. Jer: Popadić je dao ton grubosti, pa su ostali igrači OFK-a to prihvatili a u drugom poluvremenu ni igrači Partizana nisu im ostajali dužni. Tako se igra izrodila u nasilje, pa je jedno lepo veče fudbalski bilo degradirano u meri koja je 20. hiljada gledalaca učinilo da se osećaju prevarenim.
Iznenađuje na svoj način gest reprezentativca Ilije Petkovića, koji je u trenutku kada je lopta bila daleko od njega udario laktom po ustima svog uspešnog čuvara Katića. Njegov drug iz reprezentacije morao je da napusti igru i Petković pri tome nije osetio na za tren grižu savesti, kajanje ili bilo kakvo saučešće prema sportskom prijatelju, koji svojim loptanjem izdržava sebe i svoju porodicu, baš kao i sam Petković. Podbočenim rukama o pas sa ciničnim osmehom posmatrao je unošenje nosila i izvođenje povređenog Katića. Sa spokojom koji zabrinjava izigravao je lažnog heroja.
I sad se pitamo: zar su pobeda, premija, bodovi ili sportski antagonizam u stanju da u mladom čoveku nadjačaju čak i one elementarne etičke vrline čoveka i sportiste?
U profesionalnom fudbalu drugih zemalja to je nezamislivo. Mi i ovde imamo svoju varijantu. I kad je već tako onda bi sudije morale da odigraju presudnu ulogu i da sačuvaju od nasilja praideal fudbala: igru!
Razume se, onda se ne sme voditi utakmica kako je te večeri vodio internacionalni sudija Ratko Čanak. Jer: bilo je očito da se nije želeo zameriti ni jednoj strani, a postigao je to da su obe bile nezadovoljne. Uostalom, to nije prvi put da kompromisno suđenje vodi u nezadovoljstvo i — haos.