TRAGOM LEGENDI I DOKUMENATA
Te 1950. godine, koja je kao što smo iz prošlog nastavka videli, donela našem klubu najmršaviji bilans u prvoj deceniji postojanja, dolazilo je do previranja u ekipi. Mnogi, u žestokim bojevima provereni ali već prestareli igrači, nestajali su iz najjačeg sastava, a umesto njih u dresu Partizana su se sve češće pojavljivali novi manje poznati fudbaleri. Tako su imena Simonovskog, Čolića, Matekala, Mihajlovića, Rupnika i nekih drugih počela da blede, a u fokusu reflektora javnosti i publiciteta sijala su sve češće dojuče malo znana imena Hercega, Jakovetića, Šijakovića, Bogojevića i drugih.
Istina, neki su odolevali ovoj smeni generacija, a najžilaviji je bio svakako Aleksandar Atanacković — Šaroši. Iako najstariji u tadašnjoj ekipi Partizana, nikako se nije mirio s porazom, niti je pomišljao o napuštanju zelenog polja. Šta više, umesto na poziciji krilnog halfa, u kojoj je godinama bio jedan od stubova odbrane, ove, 1950. počeo je da se javlja sve češće — na mestu leve polutke, a po potrebi i levog krila!
Ne treba naročito naglašavati da su ovakve prekomande fudbalera koji je tada već prešao zenit (imao je 30 godina), njegova promocija u „devojku za sve“ u poodmaklim godinama, bile moguće iz jedinog razloga — „Šaroši“ je bio igračina!
U pravom smislu reči i od malih nogu. Sećam se kao danas, bilo je to negde tridesetih godina na Senjaku, na ledinama gde je sad Sajmište i na čuvenoj Bari Veneciji, rađali su se u slobodnoj igri buljuci talentovanih beogradskih dečaka, od kojih su mnogi docnije postali poznata imena našeg fudbala. Jedan dečkić bucmastih obraza, pokrupnijeg torza i tanušnih nogu, imponovao je svima. Zvali su ga „Tanki“ i svi su ga kao „bašambaši“ birali za svoju ekipu. Bio je prosto nezadrživ. S loptom u nogama umeo je da pretrči i predribluje sve vršnjake i „livadu uzduž i popreko“!
Nekoliko godina docnije već je nosio dres omladinske reprezentacije Jugoslavije, a sa nepunih 17 sećam se da sam ga gledao u dresu prvog tima Jugoslavije, protiv prvoligaša „Slavije“ u Sarajevu. Sa daskom na levoj ruci koja je bila u gipsu (!), plenio je gledalište svojom izvanredno duhovitom i konstruktivnom igrom. Njegovi dijagonalni udarci sa pozicije halfa, kojima je nalazio „kao rukom“ najisturenije napadače, zbunjivali su protivnike i posmatrače. Nekadašnji dribler do besvesti sa senjačkih poljana izrastao je u jednog od najracionalnijih halfova WM sistema koje je Jugoslavija imala. Zar je onda čudno što su na pitanje funkcionera „Slavije“: „ko vam je ovaj mali?“, rukovodioci Jugoslavije umesto „Tanki“ lakonski izgovorili: „Šaroši!“ Da, sa nepunih 17 godina Atanacković je zaradio kao nadimak ime tada najvećeg fudbalera Evrope, fenomenalnog vođe navale Ferencvaroša i mađarskog nacionalnog tima — dr Šarošija!
Tih pedesetih godina, u Partizanovom dresu je doživljavao „labudovu pesmu“, ali je sad već bio u pravom smislu reči „dr Šaroši“! Znao je sve što se u fudbalu može znati — čak i više od toga. Zajedno s Bobekom bio je nosilac naše igre toga doba. Sa halfa dalekometni inženjer, sa polutke minuciozni paker i ubojiti strelac. Nesumnjivo najkompletniji igrač i najsuptilniji tehničar koga smo pored Stjepana Bobeka imali u toj prvoj, posleratnoj deceniji!
Standardni reprezentativac od 1946—49, jedan od junaka londonske kampanje 1948, kada smo osvojili našu prvu olimpijsku srebrnu medalju „Šaroši“ je poslednji put obukao dres najdražih boja 1950. u igri sa Švajcarcima (4:0), u svojoj 30 godini starosti! Za to vreme bio je reprezentativac metuzalem!
I ako nekada upitate najpoznatije fudbalere — trenere koje je regrutovao naš klub — Bobeka, Zebeca ili Matekala — o njegovoj igračkoj zvezdi, uvek će vam reči bez patosa: „Bidža“ se jednom rađa… Bio je igračina kakva se ne sreće!“
A vi mladi, koji danas nosite „crno-beli“ dres vodite uvek računa o tome da se čovek koji vam danas pokazuje osnovne tajne fudbalske veštine „Bidža“ Atanacković i veliki fudbalski majstor prošlosti Aca „Šaroši“ jedno ta isto lice!