Osvrt na koncepciju „crno-belih“
Pre izvesnog vremena bio je u našoj redakciji Velibor Vasović. Izgledao je umorno, bio je utučen i neraspoložen. To je prvi put za tolike godine našeg poznanstva da sam ga video tako deprimiranog. On je izuzetno snažna ličnost i gotovo je nezamislivo videti ga u nekontrolisanim trenucima. Ali, posle utakmice u Tuzli on je bio otelovljeni bol.
Sedeo je opušten u fotelji, sa pogledom koji kazuje da je tu samo fizički prisutan. U očima sam video da je daleko, da razmišlja, analizira, pa čak da je pomalo zamoren od tog preteškog posla koji obavlja. Koliko je lakše igrati nego voditi tim, pomislih u sebi, sećajući se njegove nekadašnje igračke bezbrižnosti, jer je on u svaku utakmicu ulazio sa samopouzdanjem, moralom i takvom voljom da nikome nije priznavao mogućnost da njega i njegov Partizan može neko da nadigra.
Međutim, danas je zreo čovek, ozbiljan, zamišljen i sa samo po nekim trenutkom vedrine. Očito je da ga teško pritišće breme Partizanovih briga. Za ovo kratko vreme celog sebe je uzidao u ovaj tim i posao koji radi. Hteo bi da uspe, da se dokaže i, iznad svega, da svome klubu vrati nekadašnji sjaj. Ali, prepreke na koje nailazi teško su premostive. Za tren mi se učinilo da je slomljen i da se predaje. Uplaših se da ne digne ruke od svega, jer je u ovom trenutku teško zamisliti stručnjaka i čoveka od akcije koji bi bio spreman da se lati tog posla.
No, srećom to je bio samo prolazni trenutak, moja pogrešna impresija, jer muke što druge lome Vasovića podižu i on snagom svoje energije i dinamizmom mladosti ne zna za povlačenje.
Igra bez igre
Znam od prvog trenutka da je Vasović želeo da Partizan igra „po receptu“ Ajaksa, najboljeg tima Evrope i sveta. Proverivši to kroz sopstvene nastupe bio je uveren da ukoliko taj „kalem“ uspe — Partizan će biti pošteđen briga i uspesi će se nizati. Međutim, od ideje i koncepcije do njene realizacije put je često vrlo dug.
Pre svega, razlika u igračkoj klasi između protagonista Ajaksove igre i fudbalera Partizana toliko je velika u korist Holanđana da se opravdano postavlja pitanje da li je uopšte mogućno sa ovim igračima, navikama, mentalitetom i temperamentom materijalizovati tu koncepciju. Jer, dozvolićete, sistem igre se prevashodno podređuje mogućnostima igrača, a principi igre su nešto što spada u konstantu savremenog fudbala. Pa je opravdano postaviti pitanje nije li Vasović izabrao pogrešan put kada je želeo da se kopira igra najboljeg tima među svetskom elitom, jer osrednji pevači nikada neće dati predstavu kao što je daje opera Milanska skala, mada su i muzika i pevačke numere iste. Problem je u mogućnostima i interpretaciji, a tu odlučuje kvalitet.
Ako dublje analiziramo igru današnje generacije „crno-belih“ onda moramo konstatovati da igre nema! Ne postoji ni fizionomija tima! Sve je to bez oblika, čak se ni obrisi ne naziru. Jedno je sigurno: postoji disciplina igre, veoma veliki radni učinak većine igrača, moral ponekad zadivljuje, momci bi hteli da dobiju utakmicu ali sav taj napor se u krajnjoj liniji svodi na uspešan potez pojedinca, jer se ni u jednoj kombinaciji ne može osetiti da je nešto uvežbano (ne mora to da bude šablon, ali osnovne kombinacije — kao potka igre morale bi da postoje!), da se razvoj akcije može naslutiti i da će se on u krajnjoj tački oblikovati u gol-poziciju. Ne, sve je to više juriš, htenje, ambicija i premalo je u tome sistematičnosti, prave stvaralačke igre, a o mašti i improvizaciji — kao višoj nadgradnji — da i ne govorimo.
Nervozna odbrana i neprobojan napad
Partizan danas igra sa „brisačem“ kao korektorom dok ostali igrači odbrane igraju striktno po principu „čovek na čoveka“. Mnogi stručnjaci i fudbalski teoretičari se danas ne slažu s takvim načinom igre u odbrani. Vasović ima svoj argument: takvom organizacijom igre u Ajaksu oni su u prvenstvu primili malo golova i teško gubili utakmice (da li zbog organizacije ili zbog visoke internacionalne vrednosti igrača?). Međutim, danas je teško u svetu naći takav vid igra odbrane, već se igra više zonska ili kombinovana odbrana u kojoj određen prostor kontroliše isti igrač.
No, vreme će pokazati opravdanost te koncepcije ili njen promašaj. Ali, jedno je bitno: ni Radaković ni Pejović ne igraju „brisača“ onako kako su to činili Vasović u Ajaksu ili Bekenbauer u Bajernu i nemačkoj reprezentaciji. A to nije bez značaja.
Napadački red „crno-belih“ nije dovoljno probojan, raznovrstan, ni efikasan. Pre svega slabost treba potražiti u veznim igračima, projektantima igre, prevashodno u Vukotiću, Đorđiću i Koziću. Prvi je veliki majstor ali totalno van forme. Igra bez žara (čak i za reprezentaciju), malo se kreće, suviše zadržava loptu, traži kavgu sa protivnicima i sudijama i propušta pravi trenutak za predaju lopte. Od njega najvećma zavisi igra „crno-belih“, jer je to vanserijski igrač. Đorđić ima velike oscilacije. Njegov problem je više u psihičkim sferama nego što je u onim čisto fudbalskim. Kozić je dobar trkač, mlad, neiskusan i neinventivan graditelj. Osim toga mnogo se „šeta“ od jednog mesta do drugog. Pedagoški bi bilo ispravno da je prve godine ustaljen na mestu defanzivnog igrača, pa tek posle dobijene sigurnosti i povećanog iskustva davati mu složenije zadatke.
Bjeković je već dugo najbolji igrač ali, na žalost, usamljen. Cvetković doživljava krizu što je sasvim normalno, jer ni Milutinović ni Galić nisu blistali prve godine po dolasku u Partizan. Mladi Boško Đorđević ima određeni potencijal i možda je dobro što mu se pruža šansa. Šteta je što izgleda da nema koordinacije između nogu i glave Miodraga Živaljevića, koji ima izvanredna fizička i tehnička svojstva ali premalo pruža. Izgleda da je odviše zaokupljen sobom, težak slučaj narcisoidnosti, pa na terenu daje mnogo manje nego u disko klubovima.
To su problemi. Navijači su dugo strpljivi. Oni i danas kažu: ni ove godine ne očekujemo titulu prvaka, ali želimo da vidimo da se sprema ekipa koja će to iduće godine ostvariti. Jer, dosta je bilo praznih obećanja. Došlo je vreme za rad i — dela.