Kroki asa među konopcima: Milosav Popović je velika nada jugoslovenskog boksa — Od 37 mečeva 30 je rešio u svoju korist
Bokserski klub „Partizan“ je jedan od retkih klubova koji i pored uspona i padova nikad nije gubio svoj sjaj i veličinu. Neprikosnoveni jugoslovenski bokserski šampion i pored toga što je jedno vreme proveo u drugoj liti nije ni najmanje izgubio od svoje slave. Tada je jedino izgubio naš vrhunski boks najplemenitijeg predstavnika ove divne veštine. Ali ta bura nesrećnih okolnosti izbacila je kao tajfunski kovitlac u orbitu jednu novu, mladu ekipu. Ta ekipa čiji je najveći adut talenat, pod okriljem velikog kluba ima sve šanse da nastavi divnu putanju velikih šampiona. „Partizanova“ popularnost je rasla iz dana u dan zbog njegove jedinstvene škole, zbog njegovog viteškog shvatanja boksa. Kroz klub su prošli mnogi majstori ringa, neponovljivi tehničari, izuzetni borci. Vremenom je stvaran jedan nov stil koji je prerastao u tradiciju. Menjali su se borci ali je tradicija ljubomorno čuvana.
Šta je to što je karakteristično za „Partizanove“ boksere? To je pre sve ga shvatanje da je boks veština a ne tuča. U tome su naši bokseri nalazili sportski motiv. A to su i ljubitelji boksa najviše cenili. Zato i nije čudno što „Partizan“ ima najbrojniju i najverniju boksersku publiku.
Jedan od najvećih ljubimaca naše publike je mladi bokser Milosav Popović. Iako nije ponikao u našoj sredini uspeo je za vrlo kratko vreme da primi sve osobine koje naš klub prenosi na mlade. Sa sobom je doneo raskoš talenta i plemenitost duha, prepuštajući svojim novim učiteljima da to dograđuju i usavršavaju. Prosto je na prepad osvojio i stručnjake i navijače.
Milosav Popović je rođen 1951. god. U Šapcu. Počeo je rano da se bavi boksom u rodnom gradu. Njegov talenat je zablistao punim sjajem. Ređao je uspehe i pobede u drugoligaškoj konkurenciji, što nije moglo promaći emisarima našeg kluba. U „Partizan“ je prešao u martu 1971. godine, kako reče iz ljubavi. Mladić njegovih godina ne zna da postavlja uslove kad srce određuje opredelenja. Novi klub ga je materinski primio pod svoje okrilje. Počeo je period brzog razvoja jednog do tada dosta anonimnog boksera. Šovljanski a kasnije Leković prenose svom učeniku mnoge tajne bokserske veštine. Mladić počinje da ređa pobede, da gradi svoj sopstveni put u šampionskoj sredini. Do sada je imao 37 mečeva od čega je 30 dobio. U internacionalnoj konkurenciji u dresu reprezentacije i kluba imao je 12 borbi i samo dva poraza. Dospeo je i do finala omladinskog prvenstva Evrope u Bukureštu gde je izgubio od Rusa Karatajeva.
„Da sam bio bolje fizički pripremljen mislim da ne bih izgubio od Karatajeva. Bez obzira što Karatajeva smatram za najtežeg protivnika s kojim sam ukrštao rukavice tu borbu sam i ja mogao dobiti, i ne bi bilo nezasluženo.“
Možda su ponekad u pravu oni što tvrde da se i na porazima grade pobede. Ako izvuče sve pouke iz tog meča shvatiće da upornim radom može dospeti do neslućenih visina. Nije sramota izgubiti od jednog Karatajeva. I sam put do te borbe je podvig i podstrek. On mora dalje napredovati jer u okvirima naše lige, izuzev Parlova, nema dostojnog rivala u svojoj poluteškoj kategoriji. međutim, on se isto tako uspešno ogleda i u teškoj kategoriji kad to interesi kluba zahtevaju. Do sada je imao pet borbi u teškoj kategoriji i sve je dobio:
„Na ringu protivnika smatram kao partnera koga u veštini treba da nadvisim. Nikad ne koristim priliku da protivnika nokautiram jer to je protivno mojim sportskim motivima.“
To je protivno i sportskim motivima „Partizana“ čiji je on klasični izdanik. „Crno-bele“ pesnice su od boksa gradile balet, poemu. Protivnici su pobeđivali od strane umetnika koji su svoju nadmoć interpretirali masama i od njih tražili priznanja.
Milosav ima neku čudnu narav. Umesto surove prirode koja je karakteristična većini bokserskih kolosa, on je tako miran i skroman da osvaja sredinu u kojoj se kreće. Voli ljude i izlaske u društvo. Uvek je okružen prijateljima. Najčešće se druži sa harmonikašem Đokićem koji mu je brat od tetke. Međutim, on zna svoje obaveze. Pušenje i piće mu je strano, a nijedan trening ne propušta. Vredi videti njegove treninge. To je pakleni, samoubilački tempo. Takav rad trasiraće mu pravi putu životu. Put koji je on izabrao. Ali i pored obaveza i malo slobodnog vremena Milosav ove godine završava srednju mašinsko-tehničku školu. Pored toga nađe vremena da sluša modernu muziku, da poigra fudbala, da izađe sa devojkom. Nosi se veoma moderno. Kosa mu je izuzetno kratka ali mu to ništa ne smeta da mami uzdahe „lepšeg pola“.
Na kraju našeg razgovora uverili smo se da je taj mladić džin krotke naravi, impulsa koji biju za boks, za ljubav, za ljude. Ne želimo da budemo proroci njegove briljantne karijere, pre ćemo mu poželeti da nastavi u istom stilu kojim i sada ide. Pozdravljajući se dobaci nam da u „Partizanovom vesniku“ objavimo njegov poziv svim lepoticama da mu dođu na trening. Dobro, dobro. Nemamo ništa protiv, ako se s tim složi trener.