KROZ NAŠU LUPU
Kolegijalnost i pravi smisao stručnjaka je da veruju a ne da budu nepoverljivi prema saveznom kapitenu. I može se slobodno reći: Vujadin Boškov uživa veliku podršku stručnjaka, pa čak i slovotvoraca i pored toga, što nije uvek najbolje radio.
Osnovna zamerka selektoru leži u njegovoj nedoslednosti. Fudbalski savez i Boškov učinili su sve da naš državni tim ode na „mini mundijal“, pa je zbog toga i finiš prvenstva bio vrlo kondenzovan (sreda-nedelja). Tada je savezni kapiten govorio da će u Brazilu naći „pravi tim“. A koliko je to važno pred kvalifikacione utakmice za svetsko prvenstvo nije potrebno posebno naglašavati. Uostalom, zbog te okolnosti je dobio zeleno svetlo za put u Južnu Ameriku.
Međutim, dobija se utisak da Boškov i dalje luta, traži i eksperimentiše. Nedavna utakmica sa Italijom u Torinu to je nedvosmisleno pokazala.
Ali, ostavimo to po strani. Nas u ovom trenutku interesuje kako i u kojoj meri Boškov nastavlja svoje udvaranje velikim klubovima stavljajući u tim i one igrače za koje i šira javnost zna da svojim fizičkim mogućnostima i lošom formom u dužem vremenskom periodu ne zaslužuju da obuku dres sa grbom.
Da govorimo bez oblandi: Džajić je upravo ta ličnost na koju se prevashodno odnose gornji redovi, mada on nije jedini. Već više od dve godine kapiten Crvene zvezde i reprezentacije igra, odnosno statira na terenu da to već nervira i pristalice njegovog kluba. Uostalom, ako izuzmemo one dve utakmice u Firenci i Rimu (samo prvi meč!) kada je postigao po jedan gol Dragan Džajić nije ni igrom ni ostvarenjima u dresu reprezentacija Jugoslavije i FIFA opravdao te bombaste nazive „najboljeg krila Evrope, pa i sveta“ (?!).
Naprotiv, pamtimo ga po zlu, jer je u Briselu — osetivši se nemoćnim pred brzim i oštrim bekom Belgijanaca — nokautirao tog istog mladića i isključen je. Razume se, ni tada, kao ni u onom kasnijem pokušaju, nismo uspeli da se kvalifikujemo za završne borbe svetskog prvenstva (Meksiko, 1970). A dozvolićete: imamo, maltene, posle Pelea najboljeg igrača sveta.
Od Džajića je stvorena legenda, ili taj mit zrači čudnom snagom jednog velikog propagandnog aparata i mi se osvedočujemo da od tih fluida nije pošteđen ni Vujadin Boškov.
Da se razumemo: selektor kao bivši reprezentativac, zna i ume da meri vrednost svakog pojedinca ali on u slučaju Džajića čini svestan ustupak da bi bio „pokriven“ pred javnošću, jer zna da bi ga štampa stavila „na tapet“ ako bismo izgubili utakmicu bez kapitena. Ovako… On je sastavio „tim poverenja“, a što se utakmica izgubila krivi su svi samo najmanje opšti idol Dragan Džajić.
Ove godine Nenad Bjeković igra u izvanrednoj formi. Sad je na vrhuncu svojih moći. Sazreo je i igrački i biološki, pa je sigurno u ovom trenutku najbolji jugoslovenski napadač. Boškov oseća teret savesti na sebi kada je u pitanju Bjeković, pa se već čuje kako sa njim računa i kao centarforom i kao desnim krilom. Ni jednog momenta selektor ne spominje tu mogućnost da Nenad Bjeković istisne Džajića što bi bilo najnormalnije.
Uostalom, savezni kapiten bi morao da zna da leva strana više „leži“ Partizanovom napadaču. S te pozicije on bolje skače i igra glavom, lakše prodire i dribla a više mogućnosti ima da koristi i svoju desnu nogu. To je Nenino pravo mesto i tu bi on dao punu meru svojih mogućnosti. Da, intimno i Boškov tako misli ali nema snage da makne idola, a upravo tim potezom bi dobio vrlo mnogo na ugledu.