Komentar utakmice Vojvodina—Partizan — 2:2: Partizan je u prvom poluvremenu igrao bolje ali je tek u finišu osvojio bod — Broj gledalaca u N. Sadu pokazuje koliko su „crno-beli“ popularni u Vojvodini
Već je postalo gotovo tradicija da utakmica između Partizana i Vojvodine u Novom Sadu donose mnogo uzbuđenja, veliku dramatiku i krajnju neizvesnost. U Vojvodini Partizan ima veoma mnogo navijača, pa nikoga nije iznenadilo što se na stadionu okupilo 20. hiljada gledalaca.
Partizan ovoga puta nije blistao, mada je u prvom delu utakmice igrao bolje protivnik je poveo sa 1:0 (Nikezić je postigao gol iz slobodnog udarca!). Nastavak je doneo nov očaj pristalica „crno-belih“ ali se Beograđani nisu predavali. Đorđić, taj prkosni momak, koji inadžijski igra protiv svog bivšeg kluba, još jednom je naterao sve prisutne da ukrste svoje dlanove aplaudirajući mu na njegovim veštim driblinzima i golu kojim je smanjio vođstvo domaćina i dao nov podstrek Bjekoviću i drugovima.
U finišu snažnim obručem svoje volje Beograđani počinju da stežu protivnika i da stavljaju na muke talentovanog golmana Kovačevića. Posle jednog takvog bombardovanja neko je iz odbrane Vojvodine igrao rukom i zagrebački sudija Ico Horvat se nije dvoumio, već je pokazao na belu tačku i pružio mogućnost Bjekoviću da još jednom dokaže svoje realizatorske sposobnosti.
Davno je utvrđeno, još od mudrog Šekspira: da je sve dobro što se dobro završi! Međutim, dublji analitičari iz Partizanovog stručnog štaba imaće šta da kažu svojim igračima, jer sve nije bilo na nivou ugleda Partizana.
Furtula nas sve više ohrabruje. U kritičnim trenucima, kod rezultata 1:2 i 2:2 odbranio je u velikom stilu dva teška udarca. Uopšte, delovao je vrlo pouzdano. Za razliku od njega Miša Radaković nikako nije mogao da izađe na kraj sa Lerincom. Druga briga je Blagoje Paunović, koji igra ispod nivoa standardnog reprezentativca.
Novajlije Kozić i Cvetković još uvek igraju kao da se nalaze u živom pesku, a ni mladi Boško Đorđević nije dao prave dokaze svoje vrednosti onima koji su ga prvi put gledali.
Bjeković je opet bio najagresivniji, najopasniji i najbolji igrač gostujućeg tima. Prijatno je konstatovati da je Moca Vukotić posle duže pauze igrao onako kako samo on ume. To je dobar znak za ceo tim, pa i našu reprezentaciju.
Šteta je što Vasović nije u ovom meču pružio šansu Miodragu Živaljeviću, jer se ništa ne bi izgubilo da su zamenjeni Đorđević ili Cvetković. Ali, mi samo iznosimo svoje mišljenje na osnovu trenutne situacije, dok „tehniko“ sigurno ima svoje razloge i zna zašto to nije učinio.
Da zaključimo: osvojeni bod u Novom Sadu je snažna moralna injekcija za igrače i publiku pred predstojeće gostovanje splitskog Hajduka.