TRAGOM LEGENDI I DOKUMENATA
Kao što smo videli iz prethodnih nastavaka, u prvoj petoljetki postojanja i rada našeg fudbalskog kluba (1945—1950.), u fazi kad su našim fudbalom dominirali članovi „velike četvorice“, prvi među jednakima bio je FK Partizan — tim sa najviše uspeha u tom razdoblju koji je osvojio dve titule nacionalnog šampiona (1946-7 i 1948-9) i jedanput Kup Jugoslavije (1947.).
Prirodno, iz tog vremena ostale su nam u nezaboravnoj uspomeni mnoge dramatične igre na domaćim terenima, izvanredne egzibicije na zagraničnim turnejama, plejada sjajnih fudbalera „crno-belog“ dresa, od kojih je većina bila „pretplaćena“ na državni tim. Ipak, vrhunac fudbalske igre — gol — bio je glavna specijalnost te Partizanove generacije, a sa nje se prenela kao tradicija i na sve naredne. Karakteristika Partizanove igre su od tada pa do danas bili i ostali vanredno spektakularni golovi koje ni godine ni decenije nisu mogle da izbrišu iz sećanja. Sada, posle više od četvrt veka, zanimljivo bi bilo setiti se najlepšeg gola koji su naši napadači markirali u tom prvom petogodišnjem razdoblju. Jasno, takvih golova je bilo više. Po onoj poznatoj „koliko autora, toliko ukusa“ — moglo bi ih se navesti sijaset. U kaleidoskopu ovog hroničara počasno mesto, ipak, zauzima onaj koji je postignut 9. aprila 1946, godine, na internacionalnoj utakmici Partizan — Parašut (4:1), koja je odigrana na Stadionu JNA u Beogradu.
„Parašut“, tim slovačke armije, okupljao je u to doba u svojim redovima skoro polovinu igrača izvanredno jake reprezentacije ČSSR, koja je važila kao jedna od najsnažnijih u Evropi. Već sam taj fakt bio je dovoljan da gledalište ispuni strepnjom. „Hoće li Partizan biti dovoljno umešan i jak da se suprotstavi takvoj sili?“ — lebdelo je na usnama navijača.
Ali, dilema je trajala vrlo kratko. Već posle prvog sudijinog zvižduka naši momci su nametnuli svoj stil i ton i gosti su, uprkos svim nastojanjima, ubrzo ličili na četu zbunjenih đaka, koji su „sricali“ lekciju za učiteljem. U tom vedrom aprilskom danu gledaoci su uživali u jednom od najvedrijih Partizanovih izdanja. Plod takve igre bilo je brzo vođstvo od 3:1. Ipak, gosti su još uvek verovali u povoljan obrt i ulagali krajnje napore da poprave skor. Ali samo do četvrtog pogotka, koji je definitivno skršio njihove nade. Bio je to gol kakav verovatno nisu nikada videli…
…Negde, na sredini terena, lopte se dokopao naš half Simonovski. Poneo je korak dva, a onda preciznim pasom uputio pred protivnički šesnaesterac, gde je na vrhu cipele dočekao „maestro“ Bobek i formalno je zalepio za obuću. Onda se hitro okrenuo i ostavivši u elegantnom slalomu tri protivnička igrača, izbio je na penal. Kada su svi očekivali šut i gol, naša „desetka“ se odlučila na egzibiciju. Okružen dvojicom protivničkih bekova, počeo je da „rola“ loptu koja je nestajala kao začarana čas ispod đona leve čas desne njegove cipele. Buket protivnika, koji u ga već okružili, izmahivao je uzalud nogama. Umesto loptu, pogađali su jedan drugog! Scena je bila groteskna. Lopta je ostajala stalno u nogama mađioničara Bobeka, a na „Talonu“, oko njega, valjalo se nekoliko čeških igrača, koji su se formalno međusobno „posvađali“!
I kada su već svi mislili da je ovo suvišni larpurlartizam, koji je cilj sebi a ne realizaciji, veliki majstor je neočekivano izbacio štiklom loptu ka desnoj protivničkoj stativi. U visokom luku doletela je na 3—4 ispred gola. Bila je u visini ramena protivničkog beka, koji se tu zatekao. I kada ja hteo da interveniše i otkloni opasnost, iz pozadine — kao iz zemlje — iznikao je Boba Mihajlović, koji je u visokom skoku, formalno kao skakač na preponi, ispruženim špicom desne noge pogodio loptu iz voleja i smestio je u „90 stepeni“!
„Ovakav čudesan gol, u kome je bila zastupljena minuciozna kombinatorika, driblerski artizam, akrobatski skok i majstorski volej-udarac nisam zaista nikada video. A toliko sam sveta prošao sa loptom“, rekao nam je posle utakmice napadač gostiju Jano Pothracki, koji je do rata igrao u našoj najslavnijoj klupskoj ekipi BSK-u i dodao „Ipak, više od pogotka impresionirao me je onaj plavokosi momak (Bobek). Kakav čudesan fudbaler?! Tako nešto nisam video ni pre ni posle rata!“