Povodom napisa: Dosta je obećanja — hoćemo dela!…
U prošlom broju „Partizanovog vesnika“ objavio sam rubriku koja je stavom i oštrinom tretiranja problema koncepcije igre i kvaliteta igrača onih koji bi trebalo da materijalizuju te ideje, malo neuobičajeno za pisanje u listu koji pripada jednom sportskom društvu.
Neočekivano, taj članak je naišao na vrlo nepovoljnu ocenu kod rukovodstva fudbalskog kluba, stručnog štaba i samih igrača. Nema sumnje da su neki redovi direktno pogađali pojedince, ali je gotovo nemogućno kritikovati rad jednog kolektiva a da to ne pogađa direktno odgovorne ličnosti.
Međutim, ako smirenom objektivnošću analiziramo svaku napisanu reč videćemo da inkriminisani napis ne pruža baš povod za tako burno reagovanje kakvo se dogodilo u fudbalskom klubu Partizan, mada bi bilo bolje — sad uviđamo — da smo sačekali kraj prvenstva.
Redakcija lista „Partizanov vesnik“ čiji sam glavni i odgovorni urednik imala je i ima vrlo jasan stav u tretiranju svih problema 20. klubova Jugoslovenskog sportskog društva Partizan. Mi smo uvek i dosledno sprovodili proklamovanu politiku JSD Partizan pomno vodeći računa o tome da je podržavamo i afirmativno pišemo o svakom klubu i svim sportistima.
Istina, naš list pored propagandnog i vaspitnog karaktera ima i ulogu kritičara. Razume se, uvek i samo konstruktivno usmerenu! Uostalom, vaše celokupno samoupravno društvo bori se za poštovanje svih demokratskih principa, pa i toga da pojedinac sme i može slobodno da izrazi svoje mišljenje.
Kao pisac pomenutog napisa bio sam (i ostajem!) isključivo motivisan jednom željom: da ukažem na problem, da mu dam svoj ugao gledanja bez pretenzija na definitivnost. Kao dugogodišnji sportski novinar i, nota bene, kvalifikovani fudbalski stručnjak smatrao sam da mogu i da smem da idem u dublje analize od običnog registrovanja stanja i događaja. S tim pravom i u najboljoj nameri prišao sam poslu kada sam pisao rubriku koja je dovela do usijanja nerava.
O iskrenosti svoje kritike pošao sam od osećanja da su Vasović i igrači isto toliko redakcijski koliko i klupski, pa prema tome mi ne možemo nikad biti protiv njih! Svako drugo tumačenje bilo bi alogično i za nas neprihvatljivo.
Kao autor mogu da izrazim svoje žaljenje što sam očigledno potcenio osetljivost stručnog štaba našeg kluba i igrača.
Da se razumemo: ćutanje često može da bude opasnije od svake kazane reči! Ako bi „Partizanov vesnik“ imao zazidano lice pred svakim problemom i svim greškama koje činimo u radu onda bi i njegova misija bila naopačke izvrnuta. Naprotiv, mi smo kao list jednog sportskog kolektiva uspeli da se izdvojimo iz klišea svih klupskih listova koji su znali samo za aplauze, upravo zato što smo uvek imali stav, što smo eminentnom veštinom umeli da branimo svoje klubove a da ipak nađemo put do srca i uma naših čitalaca. I ne samo to: mi smo u ovom, ne baš radosnom periodu rezultata našeg fudbalskog kluba, uspeli da sačuvamo svoje čitaoce i ne povredimo one koji vode klub rade u njemu ili nose njegov dres. U uslovima jednog ovakvog lista to nije ni lako ni jednostavno.
Da se razumemo: mi za svoj rad (a izgled, sadržaj i tiraž lista dovoljno govore) ne tražimo priznanja, ali nas boli kada ono što želimo da ide iz srca — srcu drugi primaju osetljivost sumnjičavih.
Možda radi kompletne slike nije suvišno reći da je redakcija lista „Partizanov vesnik“ potpuno samostalna ekonomska jedinica u okviru JSD Partizan, da je jedini zvanični sportski organ u našoj zemlji koji radi, živi i postojeći bez dinara dotacija, pa je i skromno suficitan! Mi to s ponosom ističemo, jer znamo da postoje klupski listovi koji se besplatno dele, pa imaju i trostruko manji tiraž od našeg lista.
Sasvim je izvesno da su za takav uspeh potrebne tri stvari: demokratski prilaz listu od rukovodstva Društva, velika odanost navijača i kvalitet lista.
Da se razumemo: „Partizanov vesnik“ nikada nije servilno mislio. Ni pisao! Mi smo uvek išli put bitnih stvari i zbog opšteg dobra pokušavali smo da imamo razborit i kritičan stav. To se dopada čitaocima, pribavlja nam njihovo poverenje i oni nam veruju i kada hvalimo i kada kudimo — tako nam oni u svojim pismima kažu.
Dakako, mi smo prevashodno okrenuti klubovima, brinemo njihove brige i radujemo se njihovim uspesima. Čitaocima, nezadovoljnim uspesima, ali sa nadom koja uvek tinja, potrebna je nekad topla nekad oštra reč, ali pre svega istina! Oni na nju imaju pravo!
Naša kritika, zato što teži da bude istina, ne može da ostvari ono što svi kritikovani žele: da bude cirkusko bacanje noževa koje uvek promašuje!
Napis „Dosta je obećanja — hoćemo dela!“ je nesumnjivo privukao pažnju, uzburkao diskusije i duhove i preko očekivanja redakcije. Gledano sa stanovišta fudbalskog kluba i njegovog dalje uspona dozvoljavamo čak i tu ocenu „da nije pravi trenutak za jednu takvu analizu“, pa i „da je deplasiran“. Ali se nikako ne možemo pomiriti s tim da se samo zbog jednog članka možemo udaljiti od fudbalskog kluba ili biti na suprotnim stranama.
Izgleda kontradiktorno: ali iskreno smatramo da je dobro što su pojedini drugovi iz fudbalskog kluba snažno izrazili svoja kritička gledišta na ovaj napis, jer će to nama biti od velike koristi. Uverili smo se još jednom kako smo značajan faktor u svom sportskom kolektivu i javnosti, pa ćemo sigurni — poučeni ovim iskustvom — ubuduće imati još razvijeniji osećaj za meru i vreme.
Da se razumemo: to ne znači da će svaki novinar nositi u glavi apotekarske terazije, pa meriti reči i slova, ali je sigurno da će oni zbog nas, a mi zbog njih, manje grešiti. Kažemo: manje jer je nemogućno živeti i raditi, a ne — grešiti.
Teško je samo ako za greške bližnjih nemamo razumevanje.