Sudija

Ua, sudija! Ua, sudija!

Čuje se to, često, i kilometrima od stadiona i ostalih sportskih borilišta.

Viču ljudi:

Ua, sudija, ua, sudija!

Molim vas lepo, hoću samo da vas pitam, ljudi:

Da li je to lepo kad neko viče: Ua, sudija!?

Kako bi bilo vama druže, mesaru, kad bi vam sudija ušao u radnju, a vi tranžirate meso, onako kako vas je majstor učio još kada ste bili šegrt, pa vikne:

— Ua, mesaru!

Molim odgovorite mi samo?

Nisam čuo dobro… Rekoste: imate jake šake… Dobro, ali ne verujem da biste ga izbili… Znači: nervirao vas je onaj koji je viknuo:

— Ua, mesaru!

Potpuno se slažem i sa njim, i sa vama.

Obojica ste u pravu.

Ljudi ste.

Upravo sam to želeo da kažem: sudija je čovek.

E, tom drugu sudiji, čoveku, koji se zanimao sportom, posle izvesnih ispita pošlo je za rukom da drugima deli pravdu.

Da, recimo, deli pravdu dvadeset dvojici fudbalera, a time i hiljadama navijača.

Težak je to zadatak, mora se priznati.

I odgovor.

Nije lako igrati se sa ljudskim sudbinama, pa čak i kad je fudbalska lopta u pitanju.

Ili: lopta kojom se igra vaterpolo.

Priča se da ni jedan tim sveta u vaterpolu ne bi mogao da bude sastavljen bar bez trojice-četvorice naših igrača.

A sećate se, nažalost, da je sudija upropastio naš tim. Bukvalno.

Sudija — čovek.

Ništa drugo osim: ljudi moraju da budu ljudi.

Naročito oni kojima je dato neko pravo.

Ne isključuju se obaveze ni ostalih.