ONI SU BRANILI DRŽAVNE BOJE
Božidar Pajević:
- Rođen: 1928.
- Igrao: u Partizanu od 1953. do 1961.
- U klubu: Radnički i Partizan
- Na mestu: halfa
- Reprezentativac: jedanput
- Zanimanje: fudbalski trener
U našoj zemlji i pre i posle rata nije bila retka pojava tzv. „fudbalskih dinastija“ — porodica koje su regrutovale jedno, dva pa i tri slavna imena našem loptačkom sportu. Između dva rata najpoznatiji su svakako bili braća Marjanović (Blagoje i Nikola), odnosno Hitreci (Ico i Rudi) i Matošići (Jozo i Frane). U poratnom periodu broj takvih porodica je još veći. Setimo se samo onih najistaknutijih: tri brata Milutinovića, dvojice Čajkovskih, Šekularaca, Ognjanovića, Čebinaca i drugih.
I Partizan je, tokom minulih 28 godina, imao u svojim redovima članove takvih fudbalskih porodica. Među prvima su se pojavili braća Pajević (Mišo i Božidar), čiji je najstariji brat, pok. Niko Pajević, bio istaknuti doratni igrač zagrebačkog HAŠK-a, koji je zverski likvidiran kao pripadnik NOP od ustaških zločinaca, u danima okupacije.
Najduže je branio naše „crno-bele“ boje najmlađi od braće Pajević — Božidar — popularniji u javnosti pod imenom „Puša“. Iz rodne Crne Gore došao je prvo u beogradski Radnički i brzo je primećen kao darovit fudbaler, u čijim žilama teče fudbalska krv njegove starije braće. U našim redovima obreo se već 1953, ali je izvesno vreme morao da se zadovolji rezervnim dresom, pošto je konkurencija za svako mesto u tadašnjem Partizanu bila izuzetno oštra. Pogotovu za mesto krilnog halfa koje je bilo „Pušina“ specijalnost, s obzirom da je to bilo doba kada je i našem klubu igrala „halflinija snova“ (Čajkovski — Jovanović — Atanacković), koja je godinama predstavljala ne samo okosnicu Partizana već i državnog tima.
Ipak, već 1954, godine Pajević je uspeo da se nametne kao standardni prvotimac i da izrokira iz ekipe takvu legendu kao što je bio Aleksandar Atanacković — Šaroši. Već sam taj podatak govori dovoljno o izuzetnom talentu i kvalitetima ovog vrsnog fudbalera. Njemu treba dodati i činjenicu da je „Puša“ punih pet godina bio standardni prvotimac našeg kluba (1954—1958), u godinama kada je on dva puta osvajao Kup Maršala Tita i požnjeo svoje dotle najveće internacionalne uspehe, nezaboravne pobede u igrama s Honvedom i madridskim Realom!
Osnovne „Pušine“ vrline krile su se u sferi defanzivnih zadataka. Iako nevelike mase i rasta taj neustrašivi borac, velikog srca i još veće energije, umeo je da ukroti svakog protivničkog napadača koji mu je bio poveren „na čuvanje“. Zahvaljujući svojoj neumornosti, velikom radijusu i ogromnom učinku (prevashodno u razaranju i odbrani) često je bio poređen sa svojim velikim uzorom Zlatkom Čajkovskim. Ipak, budimo objektivni, i recimo odmah da je Pajević zaostajao za „Čikom“ i da je poređenje neadekvatno. U sferi napada, u oblasti tehnike i taktike, a i po stilu igre, zaista nije bio ni nalik nezaboravnom, „kontinentalcu“.
Ipak, „Puša“ Pajević će ostati u analima našeg kluba, pa i jugoslovenskog fudbala, ne samo kao reprezentativac već i kao preteča jednog načina igranja zajedno sa svojim savremenikom iz Crvene zvezde, Vladicom Popovićem, bio je prototip „halfa zadatka“, koji je docnije poslužio kao uzor mnogim poznatim sledbenicima.