Komentar utakmice Partizan — Vojvodina 1:1 (0:0): Partizanova igra sva isprekidana, jer počiva na tankim nitima bez plana i jasnoće
Još jednom smo zlovoljni napustili stadion JNA. Posle prvih 45 minuta igre, koja je bila smušeno loptanje, Partizan je bio nešto agresivniji partner ali je sve to bilo bez velikih ideja, bez poteza koji dovode do gol-pozicije. Vojvodina je nastojala da umiri igru kako bi u pomirljivoj atmosferi došla do boda. I ona kao partner nije mogla biti velika inspiracija za Partizanove igrače.
Međutim, nezavisno od toga „crno-beli“ su imali svoje motive, jer se posle poraza na Karaburmi trebalo rehabilitovati na svom terenu i na neki način sačuvati korak sa vodećim timovima.
Na žalost, toga nije bilo. Ne može se reći da igrači nisu želeli uspeh. Trudili su se, hteli su pobedu ali se oseća da u mnogim elementima fudbalske igre nisu na potrebnom nivou. Pre svega u savremenom fudbalu se ne sme i ne može igrati u takvom ritmu, ta sporost u izlaznim pozicijama i samom razvoju napada nikad ne mogu doneti produktivnu igru. Partizanovi igrači imaju manir koga se moraju odreći: to je ona statična tehnika primanja i predaje lopte u mestu. Zatim, mnoge kombinacije idu u širinu, sporo se odvijaju pa se pruža mogućnost protivniku da se sredi u odbrani i lakše sačuva svoju mrežu.
U meču sa Vojvodinom još jednom smo se uverili da Bora Đorđević i Miroslav Bošković sad plaćaju danak svojim dugim pauzama. Vidi se da su bez svežine, pravog sprinta i one brzinske reakcije koju inače poseduju. Sve je to sad kod njih za dve oktave niže po mogućnostima i brzini, pa je i njihov udeo znatno manji od kvaliteta. Ali, oni samo kroz utakmice mogu dobiti potrebnu brzinsku izdržljivost, pa im zato u ovom trenutku treba štošta oprostiti.
Međutim, najveći nedostatak današnjeg tima Partizana je vrlo slaba organizacija igre. Te česte promene mesta pojedinih igrača sigurno su na svoj način doprinele opštoj disharmoniji. Osim toga i sama koncepcija igre potpuno je nejasna. Tu nema ni šablona ni slobodne igre, improvizacije. Sve je stihija, slučaj, često i haos.
Odbrana po igračkom sastavu ima svoju specifičnu vrednost. Ali, ni tu se ne zna da li se igra zona, čovek na čoveka ili kombinovana odbrana. Kada još postoji koncentracija u igri ta odbrana uliva poverenje. Međutim, čim toga nema onda su prilazi golu vrlo otvoreni.
Srednji red sad čine Bošković, Bora Đorđević i Antić. Svi oni daju znatno manje od onog što bi pružali kada bi, recimo, Bošković i Antić bili bekovi, a u srednjem redu igrali Đorđević, Vukotić i Svemir Đorđić, jer su ova trojica vispreniji, autentičniji konstruktori igre, bogati u idejama i raznovrsniji u rešenjima. Istina, u defanzivnim zadacima su slabiji od Boškovića i Antića, ali su zato ova dvojica sa pouzdanim Budišićem i Kozićem dovoljna garancija za bezbednost gola i bez obilnije pomoći srednjeg reda.
Nenad Bjeković je dugo držao visoku formu i sad ima nekih znakova da je opao. Zavišić ne igra sa vatrom koju bi morao da ima igrač koji se bori za mesto i afirmaciju. Cvetković malo nastupa, a sem toga nije istureni centarfor, odnosno nije na onom mestu na kome je postigao svoje sportsko ime i zbog čega je i doveden u Partizan. Sa njim se, na žalost, loše eksperimentiše, pa se opravdano postavlja pitanje nije li ta investicija promašaj: što je kupljen ili što ne igra na svom mestu?
Sve u svemu ni ove jeseni „crno-beli“ nisu otišli ni za mikron napred u pogledu igre, vrednosti, pa i samog plasmana. To nije ni malo utešno za finiš prvog dela prvenstva.