KROZ NAŠU LUPU
Navijači Partizana umorni od veliki obećanja i malih rezultata osećaju se kao da su teretna kola prešla preko njih. U takvom raspoloženju ostavku šefa stručnog štaba primili su sa plahom radošću i nadom da će se odjek stare slave ponovo čuti na stadionu JNA. I pre nego što svoj pogled okrenemo prema onome što dolazi vratimo se bliskoj prošlosti, onome šta nas je dovelo do 13. pozicije na tabeli i do srozavanja ugleda kroz igre.
Čovečno je svesti čiste račune nad radom jednog čoveka koji je imao velik igračke zasluge za Partizan ali, na žalost, ne i kao stručnjak. U jednom domenu, kao fudbaler, bio je sav u superlativima. Došao je kao kapiten velikog Ajaksa i to je bila jedina njegova legitimacija kada je preuzimao tim „crno-belih“. Samo nekoliko meseci kasnije za ljude koji su obdareni dubljim pogledom bilo je jasno da je igračka prošlost samo preduslov ali ne i garant za stručnost, jer su zato potrebni poseban talenat, učenje, stalan rad na terenu, sigurna opservacija, mirnoća i takt u ophođenju sa ljudima, škola, iskustvo…
Pre svega, valja sad konstatovati, bilo je nečeg platonskog u tome da se ekipa poveri čoveku bez dana iskustva u praktičnom radu. Ta vatrena manija da se i velikoj igračkoj ličnosti ovaploti i veliki stručnjak, prirodno, bila je pun promašaj. Rezultati su neumitnom zakonomernošću pokazali da su samo senke jednog lepog sna. Partizan je padao sve niže i niže… I tragikum nije mogao biti zaustavljen jer je stručni vođ pokazivao zanosnu isključenost pa je samim tim svoj ugled sveo na brzu prolaznost, a suštinu svoga rada na — diletantizam.
U početku je „tehniko“ pri neuspesima potrzao svoju igračku slavu kao dokument i naklonost navijača kao oružje. Međutim, u fudbalu je tako: nema oklopa kojim se neko može zaštititi ako nema rezultata! Zato i treba reći: šefa stručnog štaba Partizana nije oterala uprava kako to neki „dobronamerni“ žele da prikažu u štampi), niti bilo koja druga eminencija ili forum, već samo i isključivo loš rad i slabi rezultati, tačnije savest čoveka koji nije uspeo da ostvari obećano.
Ambiciozni ljudi takmičarskog tipa kakav je dojučerašnji „tehniko“ Partizana kada osete da njihova ličnost ne imponira kao važna i neophodna povlače se, jer im je nepodnošljivo da ostanu zapamćeni po lošem a ne dobrom delu. Zato je i došlo do ostavke a ne do smenjivanja.
Svi znamo da i i fudbalu znanje i rad donose rezultate a ne želje ambicije i obećanja. I kao što se na vodopadu ne može ostati tako se ne može živeti ka vrhu jednog velikog kluba bez odgovarajućih rezultata. Da se razumemo: Partizan ne postavlja kao neophodnost da se mora osvojiti trofej! Naprotiv, svi imaju dovoljno mirnoće, pravilne procene i žele studiozan program i stručan rad koji će kao neospornu neophodnost doneti rezultate, odnosno titule.
Za Partizan u ovom trenutku i sa ovakvim igračkim potencijalom nije nedomašno prvo mesto. Uostalom, to potvrđuje i jesenji prvak — Radnički iz Niša. Međutim za takav uspeh nisu dovoljno oružje elokvencija i obećanja, već znalačko rukovođenje i pravi stručni rad. Toga u poslednje dve godine nije bilo i zato ostavka nije izazvala veliki jed, već je simpatizere samo povukla u novu nadu bez želje da se umanji ili poništi jedna zaslužna igračka prošlost.