Posle jedanaestog finala Kupa šampiona u vaterpolu u Moskvi: „Crno-beli“ osvojili treće mesto iza prvaka SSSR — MGU (Moskva) i OSG (Budimpešta). — Sudije su režirale turnir
Deveti pokušaj vaterpolista Partizana u Kupu šampiona nije završen uspešno. Ostalo je i dalje kao što je bilo — „crno-beli“ su četiri puta osvajali pehar „Sporta“ i bili najbolji klub Starog kontinenta. Posle moskovskog finala porodica pobednika takmičenja najboljih klupskih prvaka Evrope obogaćena je još jednim novim članom. Moskovski studentski klub MGU osvojio je prvo mesto u jedanaestom finalu i tako pored Partizana, Mladosti, Reka i OSC upisao se u zlatnu listu osvajača najvećeg klupskog vaterpolo trofeja u Evropi. OSC, mađarski šampion i prošlogodišnji pobednik Kupa je drugi, a naš prvak Partizan treći. To je epilog trodnevnih borbi u moskovskom zimskom bazenu CVSK VMF.
Pokušaj bez uspeha
Vaterpolisti Partizana otputovali su u glavni grad SSSR na finalni turnir u želji da po peti put osvoje najveći klupski trofej. Put u Moskvu bio je put nade i zebnje. Već posle beogradskog polufinala na kome je šampion SSSR pobedio zahvaljujući boljoj gol razlici i posle nerešene igre sa Partizanom jasno je bilo da će u moskovskom finalu domaćin biti veliki favorit. Pored te činjenice delegiranje Dirnvebera i Gertsena kao arbitara za odlučne borbe unapred je favoriziralo ekipe koje vaterpolo igraju isključivo na snagu.
„Još posle beogradskog polufinala, jasno nam je bilo da će u Moskvi biti teže nego ikad“, kaže prvi čovek „crno-belih“ Vlaho Orlić. „Posle završetka turnira zadovoljan sam onim što smo pokazali. Doživeli smo dva poraza sa minimalnom razlikom, ali smo ujedno pokazali kako smo u vrhu evropskog vaterpola.“
Partizan je treći u Evropi, slabiji nego prošle godine u Budimpešti kada je u desetom finalu bio samo korak iza pobednika OSC. Na prvi pogled neuspeha, ali razvoj događa ja na moskovskom turniru govori drugačije.
Sudije
Posle bitke svako može biti najpametniji, kaže stara izreka. Međutim, kada je u pitanju vaterpolo i finale Kupa šampiona ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da Partizan nije mogao ništa više da učini od onog što je postigao. Pristup vaterpolu od strane Dirnvebera i Gertsena sigurno je bio najveći i nepremostiva prepreka za „crno-bele“. Sovjetski i mađarski vaterpolisti su besomučno koristili snagu kako bi osujetili svaki napad našeg prvaka, a prema očekivanju sudije su to tolerisale.
U dve odlučujuće utakmice sa OSC i MGU arbitri su tendencioznim suđenjem unapred odlučili ko će biti pobednik meča. Doduše, protiv MGU Dirnveber je „dao šansu“ Partizanu da izjednači, ali i taj rezultat doneo bi skoro isti ishod turnira.
Nepobitna činjenica je kako dvojica arbitara koji su vodili moskovsko finale sigurno nisu najbolji interpretatori vaterpola u Evropi. Oni čak ne spadaju u sami vrh najboljih sudija, ali nečijom voljom su dobili da dele pravdu na najvažnijem turnir. Možda i tu treba tražiti razloga režiranog turnira u Moskvi.
Konačno, u ovakvoj konstelaciji MGU se najbolje snašao i bio ubedljivo najbolji klub. Tako je jedanaesti pobednik KEŠ po prvi put jedan klub iz SSSR.