Ovog proleća
Kada je dolazio u Beograd navijači su verovali da će „golgeter sa Nišave“ pomračiti sunce na Topčiderskom brdu. To je bio „hit“ prelaznog roka. Protivnici su se uplašili Partizanovog pojačanja.
Već na prvim treninzima Nenad Cvetković je pokazivao znake krize: „Teško podnosim intenzitet ovakvog rada. Umoran sam. Loše spavam. Oslabio sam. Prvi put sam odvojen od porodice, pa me i nostalgija uzima pod svoje“.
Utakmice, njegove igre i forma potvrdili su te sumnje: dugo je bio van forme! I sasvim neočekivano trener ga je povukao u srednji red. Umesto isturenog centarfora mesta i funkcije koje odgovaraju njegovom igračkom profilu, fizičkim i tehničkim mogućnostima našao se u ulozi za koju nije bio spreman. Uskoro je izgubio mesto u timu. Na klupi kraj autlinije nije mu moglo biti vraćeno samopouzdanje. Povremeno bi ulazio u igru ali to više nije bio onaj „bauk sa Čaira“.
Pomišljao je i na povratak u Niš. Ali, samo u trenucima depresije. To ga je brzo napuštalo i onda se okretao radu gonjen željom da se dokaže, da nas sve uveri da njegov dolazak nije promašaj, već pun pogodak.
Vežbao je predano. I za razliku od mnogih fudbalskih zvezda „Cele“ je uvek bio strog prema sebi: zna kada igra slabo, ume to da prizna i daleko je od svakog zavaravanja. Nije protestvovao što ne igra, jer je i sam bio ubeđen da to ne zaslužuje. Ali, kao što ume da kritikuje sebe tako je znao da se preda radu. Podnosio je napore, jer je bio uveren da će kroz rad ponovo „naći sebe“. Nije se prevario.
Mirko Damjanović ga je ponovo vratio u špic napada. Igra na onom mestu na kome je doživeo punu afirmaciju, postao golgeter, pa toliko zapažen znao da su ga i veliki klubovi poželeli u svojoj sredini.
Na dve poslednje utakmice dao je dokaze svojih velikih mogućnosti. Posle toga normalno je očekivati da će ovo proleće biti „njegovo“ na sreću i radost navijača Partizana.