IZ MOG ALBUMA
Ponekad priroda ume da bude čudno darežljiva prema nekome u sferama darovitosti, da podari obema rukama, a jednom da ipak nešto uzme. Eto, Momčilo Mome Radunović je po svojoj obdarenosti bio fudbaler najplemenitijeg kova. Pripadao je prvoj generaciji fudbalera Partizana, onda kada su „crno-beli“ imali veliki fond sjajnih igrača i kada su bili tako superiorni da ih niko u zemlji (pa ni u Evropi) nije mogao ugroziti.
Radunović, Beograđanin po rođenju, počeo je fudbalsku karijeru u podmlatku predratnog BSK-a. Već tada se izdvajao izvanrednom tehnikom, visokom misaonošću, rafinmanom za proigravanje i smislom za gol. Rođen je 1924. godine. Odmah po formiranju Partizana postaje njegov član.
Lakoćom s kojom je igrao fudbal Radunović je oduševljavao. Naročito su ga cenili fudbaleri. Bobek je uživao da ga gleda i da igra pored njega i s njim. Na žalost, Mome Radunović je imao jedan veliki hendikep: bio je krhke konstitucije, lak, čak slabašan za malo jaču duel-igru. I što je u razvoju fudbalske igre više postajala dominantna snaga a ne čisto znanje i veština, tim je Radunović imao manje izgleda da svoj veliki talenat oformi do reprezentativca.
Tako smo imali tu apsurdnu situaciju: igrač koji je uz Bobeka i Atanackovića bio najbolji tehničar i najveći znalac nije mogao da u dužem periodu bude standardni prvotimac ondašnjeg moćnog tima „crno-belih“. Pokojni Ilješ Špic je često glasno očajavao što je priroda jednom takvom talentu uskratila snagu, jer bi Mome trajno ušao u istoriju jugoslovenskog fudbala, možda čak stajao uz bok i samom Stjepanu Bobeku, dosad još neprevaziđenom majstoru fudbala.
Iz našeg kluba Radunović je otišao u tuzlansku Slobodu, klub u kome je i završio svoju karijeru, koja je ipak u svom krajnjem dometu ostala nedovršena, jer je dao samo deo svojih velikih moći.