Razmišljanje posle fudbalskog podviga: Bora Đorđević, Bjeković, Vukotić, Antić, Bošković i Paunović se nalaze u evidenciji Milovana Ćirića i od njihove igre zavisi da li će putovati u Zapadnu Nemačku
Život je kratak ako ga merimo svojim nadama. Njih uvek manje ostvarujemo ali su nam neophodne da bismo išli napred. Svaki sportista u svojim zdravim i realnim ambicijama ima kao vrhunsku želju nastup za boje reprezentacije. Uostalom, to je i najsigurniji dokaz njegovog uspeha, trajni pečat za aktivnost koja nije ostala prazna u najvišim relacijama.
Sigurno je da je najteže meriti vlastitu vrednost opšte važećim kriterijumima. Po nekom ljudskom nagonu, čak i kada smo daleko od svake narcisoidnosti, sebe uvek vidimo lepše, bolje, izražajnije nego što vas to drugi registruju. Zato je sasvim razumljiva ogorčenost pojedinih igrača Partizana što su izostavljeni iz spiska reprezentativaca za „istorijsku utakmicu“ u Frankfurtu. Međutim, treba reći da tokom minule jeseni Partizan nije bio ubedljiva ekipa (to potvrđuje i jedanaesta pozicija na tabeli). Izuzimajući Bjekovića i Antić, nešto kasnije i Boru Đorđevića, svi ostali su igrali sasvim bledo. Na momente bi blesnuo i novi član, Miroslav Bošković, kao igrač svestranih mogućnosti.
Sve to ukazuje da ta sumorna jesen po igri, ostvarenjima i onome što se u klubu događalo ne zaslužuje da bude zapamćena, osim kao period u kome smo svi postali bogatiji za dragoceno iskustvo.
Bora Đorđević — igrač sa „dugim svetlom“
Splitski turnir „Marjan 74“ bio je revija jugoslovenskog reprezentativnog fudbala. Na utakmicama sa Zvezdom i Dinamom „crno-beli“ su pokazali novo lice. Bilo je lepo i dopadljivo. Naši su momci zaslužili da eliminišu svog „večitog rivala“. Izgledalo je da će pravda biti zadovoljena kroz jedanaesterce, ali je u pravom trenutku „tobdžija“ Živaljević zatajio: mlako je uputio loptu u stativu onda kada su svi prisutni očekivali grom u mreži golmana Petrovića.
Međutim, ono što je bitnije od samog rezultata — to je igra Partizana. Opšti je utisak da su „crno-beli“ uz Hajduk bili ne samo fizički najspremnija ekipa, već i po igri i bravurama koje su na momente oduševljavali gledalište nadvisili su rivale i najavili svoja velika prava u nastavku prvenstva.
Jedan igrač je posebno bio u fokusu poklonike fudbala. To je Bora Đorđević, liričar u kopačkama, igrač velikih ideja, zadivljujućih poteza, strateg sa rafinmanom. Još je jednim kvalitetom Bora Đorđević nadvisio sve ostale igrače (samo mu je Hajdukovac Jerković stajao uz bok) — pregledom igre i sigurnim i tačnim proigravanjem. Bora uvek u pravom trenutku ima najbolji potez, jer sve vidi. To je igrač sa „dugim svetlima“, pa je tim više bila iznenađujuća odluka selektora da se ovaj as „crno-belih“ ne nađe na spisku putnika za Frankfurt.
Bjeković i Vukotić
Posle zagrebačke utakmice sa Špancima kada je lično zatražio od Vujadina Boškova da ga zameni Bjeković se nije našao među kandidatima za državni tim. Taj sportista koji je imao dovoljno moralne snage u sebi i ljubavi za reprezentaciju napustio je teren naivno verujući da će drugi više dati. A, ruku na srce, bilo je bar pet-šest igrača koji su toga popodneva igrali slabije od indisponiranog Bjekovića, koji je imao i veliko opravdanje — igrao je na desnom krilu, mestu koje mu ne odgovara i za koje nema stečene navike.
Bjeković je tip modernog napadača. Visok je, snažan, brz, odlično igra glavom, ima osećaj za gol i snažan udarac obema nogama. Kompletan fudbaler! U ovom trenutku ne znamo koga će selektor Miljanić izabrati kao kandidate za predstojeće svetsko prvenstvo. Ali, jedno je izvesno: u širem spisku od 40 fudbalera zabeležena su imena i šestorice igrača Partizana — Bora Đorđević, Bjeković, Vukotić, Antić, Bošković i Paunović.
To bi trebalo da pokrene deprimiranog Bjekovića na nove podvige. Uostalom, u fudbalu se večno treba dokazivati. A igrati na svetskom prvenstvu je posebna dragocenost u karijeri svakog sportiste. Motivi su vrlo veliki.
„Vukotić je sjajan igrač, neobično ga cenim i smatram da pripada eliti naših fudbalera“, to je vašem reporteru izjavio Miljan Miljanić u Splitu. Na žalost, ovoga puta neće biti u ekspediciji za Frankfurt, jer smo prednost dali Santraču. Ukoliko Španci povedu potreban nam je autentični golgeter, igrač u zoni šuta a tu OFK-ov centarfor ima prednost nad Vukotićem, koji je inače kompletniji igrač.
To su reči galantnog fudbalskog eksperta, koji je oduvek nosio određeno poštovanje prema mnogostrukom znanju Moce Vukotića. Sigurno je da će zdrav i dobro pripremljen Vukotić tokom proleća postaviti svoju kandidaturu za odlazak na svetsko prvenstvo. Uostalom, igrač njegovog formata mora da ima takve ambicije. To je najprirodnije. Samo tako će moći i na svetskoj pozornici da osvetli svoje ime, pomogne klubu i reprezentaciji.
Bošković i Antić
Miroslav Bošković je igrač u najboljim dobu ali je još pre pet godina, u Briselu, igrao za reprezentaciju Jugoslavije u kvalifikacionoj utakmici za svetsko prvenstvo, koje je 1970. godine održano u Meksiku. To je bio onaj famozni meč u kome su isključeni Džajić i Trivić.
Bošković je igrač koji može da igra u svim linijama: kao bek, igrač manevra ili špic-napadač. Takvi igrači su u savremenom fudbalu vrlo retki. Oni su posebno dragoceni za turnirska takmičenja. Ako ovoga proleća „Galeb“ — kako drugovi zovu Boškovića — bude igrao u punoj formi, a treba očekivati da će razapeti svoja krila, onda može očekivati da bude među putnicima za Zapadnu Nemačku.
Radomir Antić je bio među putnicima za atinsku utakmicu. Kasnije nije imao mogućnosti da se iskaže. Na turniru u Splitu nije pokazao visoku formu. Verovatno ga je sputala ta velika ambicija da se predstavi u najboljem izdanju. Igrao je sa nekim čudnim manirom: hteo je da sve što uradi sa loptom bude stilski lepo, efektno, visokoigrački, pa je zanemarivao svoju osnovnu obavezu da prevashodno bude orijentisan na čuvanje svoga krila. Tada su selektori imali u vidu njegovu igru protiv Amančija ili Roberta Martineza, pa im se učinilo da posle pauze Antić nije u takvoj formi da bi delikatan zadatak uspešno obavio. Prednost je dobio Hadžiabdić.
Ako imamo u vidu kako je bek Željezničara igrao U Frankfurtu onda su selektori u pravu. Međutim, ostaje činjenica da se ne zna kako bi i Antić igrao: da je dobio svoju šansu. Srećom, sve nije izgubljeno. Kod nas se zna ko su igrači reprezentativnog nivoa. Proleće je šansa za svakog od tih izabranih, pa ko ne uspe neka razlog potraži u sebi i igri svoga tima.
Na žalost, Partizan je jedan od retkih klubova koji malo radi na tome da „stvara“ reprezentativce. Čak se na primeru Blagoja Paunovića možemo uveriti u suprotno: on je kao standardni član državnog tima postao rezerva u svome klubu na opšte iznenađenje svih. Sada je u vojsci. Da li će on i ostali vojnici-kandidati moći da igraju za svoje klubove — znaćemo uskoro.