Komentar utakmice Partizan — Velež 3:2 (2:2)
Pobedio je Partizan, u subotu, jednog od kandidata za prvaka. Protiv Veleža 3:2 ne govori mnogo. Partizanov renome je dovoljan da se suprotstavi zaista velikoj najezdi mostarskih talenata. Ali, u tom rezultatu krije se jedna nova vrednost (i ohrabrenje) Bjekovića i drugova. I žal što u Zrenjaninu nije izboren bar remi, jer bi tada naši fudbaleri sigurno bili za prvaka. Bio je to fudbal koji pleni! Koji vraća gledaoce na tribine. Demonstrirao ga je i poraženi (kamo sreće da našim momcima češće u goste dolazi ovako kvalitetan i fer protivnik), ali je nosilac te igre osveženja, radovanje i nade bio Partizan.
Igra
Kako je dobro igrao „crno — beli“ tim te prohladne i snežne večeri! Podsetio je na svoja najbolja izdanja, nagovestio da je kraj svim krizama. Mladi stručnjak Damjanović tek je započeo jedan posao, ali je očigledno da je ovoj ekipi ulio deo svoje upornosti, ambicija i siline. Bilo je zadovoljstvo gledati te momke kako se bore, za svaku loptu, kako pokušavaju da ostvare određene kombinacije. A sva tri gola bila su plod zaista lepih akcija.
Ono što je u meču sa Veležom imponovalo — to je igra. Brza, uz permanentno oslobađanje lopte, sa prenošenjem akcija sa jedne na drugu stranu, uz promenu mesta svih napadača. Već sada se može govoriti da je Damjanović uspeo da ostvari plan — da Cvetković, Bjeković i Živaljević budu tri isturena napadača, u svakom trenutku na najpotrebnijoj poziciji, bez obzira ko koji dres nosi. Kvalitet igre i određenih rešenja je u porastu. Nije sve koncentrisano na individualno rešenje Bjekovića, u subotu smo videli nekoliko kombinacija u kojima je učestvovalo po pet igrača. U odbrani se igra sigurno i preduzimljivo.
Ono što posebno raduje: igra se vrlo brzo, otvoreno, šutira se iz svih pozicija, a Antić, Golac ili Bošković (koji je i postigao pobedonosni gol) česti su učesnici završnih ataka na Marićevu mrežu.
Odnos
Bila je to igra za koju su sve kolege konstatovala da je zadovoljila ukus gledalaca. Ipak, po našem mišljenju, to zaista kvalitetno ostvarenje i zaslužena pobeda nad odličnim Mostarcima (u čijem timu su Hadžiabdić, Kvesić, Vladić i Bajević bili veoma zapaženi) nije i najveća vrednost fudbalera Partizana demonstrirana u meču sa Veležom. Odnos prema igri i suigračima je dominantni utisak!
Tako se bori, tako se ponaša! Tako mora da igra momak koji nosi Partizanov dres! Velež je uigraniji tim sa jasnijom fizionomijom igre, ali Velež je (bez obzira što su mu na određen način i arbitri pomogli) poražen našim srcem! Momci u crno-belim dresovima nametnuli su paklen tempo, ugradili u njega srce i ogromnu želju. Takvom protivniku Velež nije mogao da se suprotstavi.
Borba za svaku loptu, međusobno ispravljanje grešaka pokušaj da se suigraču pomogne — to su bili snažni utisci sa subotnjeg meča. Bilo je tu i slabosti, ovaj uspeh ne sme da ponese i zavara, srednji red još nije sinhronizovan. Đorđević ima sjajnih rešenja, ali i nedopustive nonšalantnosti i težnji za efektnim, hoće često i sve sam da uradi. Vukotić nije imao snage za čitav meč, ali taj Vukotić je kao rekovalescent nekoliko puta poleteo u noge da bi se dokopao lopte!
Partizan je protiv Veleža ispoljio veliku želju i srce, on se bori, on izgara, bilo je tu i stihije i grešaka, ali jedan takav odnos prema klubu imponuje, obećava…
U zanosu pobede i dobre igre, međutim, moramo reći da u odbrani često pravimo greške, oba gola protiv Veleža morala su da se spreče. Nema pravog komandanta a Milić potvrđuje pravilo o svojim oscilacijama. Tako u nedelju protiv Zvezde ne može da se igra, moraju se izvući neke pouke.
Bjeković
Kako su pojedinačno igrali momci u crno — belim dresovima? Da li je objašnjenje u rečima trenera Damjanovića?
„Zadovoljan sam zalaganjem i pobedom, u određenim intervalima igrali smo odlično, ali još to nije ono što želimo…“
Jedan momak, nagoveštava svoju reprezentativnu formu. On igra i ponaša se kapitenski. Nenad Bjeković je zaista danas prvi igrač tima, najopasniji napadač. Blistao je protiv Veleža, dao gol, pripremio pobedonosni, razarao odbranu Mostaraca, kombinovao. Delovao je zrelo i munjevito, on igra tako da mora opet da nađe mesto među reprezentativcima.
Uostalom, kod svih igrača se osetio određen uspon. Možda su samo Milić i donekle Pejović i Đorđević bili ispod nagoveštene forme? Milić je slabo reagovao kod prvog, a „izgubio“ se u akciji kod drugog Veležovog gola, mora da mnogo radi… Antić se izgleda vraća. Golac je nagovestio i te večeri da izrasta u dobrog beka. Budišić se solidno nosio sa Bajevićem, mada je prvi gol njegov greh, Bošković je igrao vrlo solidno, ako bude uporan — eto fudbalera, koji je potreban u sredini. Izmenjena uloga je verovatno uticala na sigurnost Pejovića, Živaljević probojan, ali nedopustivo sebičan. I u ovoj utakmici je demonstrirao svoj novi manir — on hoće sve sam da učini, a nije kalibar igrača koji to sebi sme da dopusti (imao je jednom Cvetkovića u prvom, a jednom Bjekovića u drugom delu, u idealnim pozicijama a nije im dodao loptu!), o tome moraju da razmisle i on i trener Damjanović. Đorđević — standardan, sa sjajnim rešenjima i nedopustivim željama da efektira i sam kreira ama baš svaku akciju. To remeti ritam odlaže akciju… Cvetković je na putu konačnog povratka. Odlično je sarađivao, kretao se, dao značajan gol, igrao je onako kako treba, kako se i očekivalo kad je došao iz Niša. Najzad, Vukotić. Nespreman još uvek, ali borben i agilan, veoma koristan… Možda će u nedelju biti još bolji i spremniji?…
Ovo je utisak o jednom meču. Ohrabrujući. Igralo se veoma dobro, ali je bilo i slabosti. U nedelju Partizanove momke čeka večiti rival, Crvena zvezda. Ima li lepše prilike da se iskažu sve mogućnosti, da se potvrdi igra od subote, da se dokaže da je kriza prebrođena? Samo uspeh u nedeljnom dvoboju može da verifikuje komplimente za dobru igru protiv Veleža.
A uvereni smo, ovaj tim Partizana sposoban je da nastavi svoju ulaznu putanju.