Takav je to bio kapiten
Inž. Blažo Mijušković, nekada reprezentativni bek Partizana i državnog tima, najlepša je priča koju sam dugo godina slušao igrajući u „crno-belom“ dresu hokej kluba Partizan.
Kapiten Partizana iz njegovih zvezdanih trenutaka, kada je šampionska titula bila neprikosnovena na stadionu Tašmajdan. Danas je trener u klubu u kome je doživeo potpunu afirmaciju i svoje najlepše zimske dane.
Sećam se vremena prošlog, kada sam pravio prve hokejaške korake, kada je Blažo bio predmet naših dečačkih obožavanja, kada je pomisao da ću igrati sa njim u istoj liniji zvučilo toliko lepo i nestvarno.
Mnoge godine, koje smo proveli zajedno, još više su me uverili da je on izuzetan čovek-džentlmen, u privatnom životu i na sportskom borilištu. Moja generacija, imala je sreću i zadovoljstvo da im takav čovek bude kapiten i trener.
I danas, kada je njegova igračka karijera završena, zna da zaigra na treningu sa daleko mlađim igračima, zna da pokaže da bi još uvek mogao da znači Partizanu i kao igrač. Međutim, nije želeo da sputava razvoj nekoliko mladih igrača i nečujno se povukao. Učinio je to na sebi svojstven način, bez i malo publiciteta.
Hrabro je preuzeo treniranje hokejaša, kada smo ostali bez trenera. Klinar, taj skupo plaćeni trener iz Jesenica, posle samo godinu dana provedenih u Beogradu, otišao je u Holandiju gde je zov novčanica bio jači od njegovog obećanja i potpisa stavljenog na dvogodišnji ugovor sa „crno-belima“. Podmlađeni Partizan, u uslovima daleko slabijim od ostalih prvoligaša, uspeo je da osvoji peto mesto u državnom prvenstvu i da postane polufinalista kupa Jugoslavije. To je predstavljao solidan i očekivani uspeh „crno-belih oklopnika“, koji je Blažu afirmisao kao trenera. On je u toku zime pružio šansu jednoj juniorskoj postavi i nije pogrešio. Mladići su u potpunosti zadovoljili i dokazali da su optimističke nade trenera opravdane. Partizan je na taj način dobio nove, perspektivne hokejaše a Mijušković je pokazao intuiciju svojstvenu samo dobrim poznavaocima sporta. Dešavalo se da su „poletarci“, impresionirani važnošću susreta znali potpuno da zataje. Ali tu je bio uvek prisutan inž. Blažo Mijušković, koji je toplim rečima znao da ohrabri i podstakne mladiće.
Jednog dana, a on je sve bliže, kada budem prepustio moj „crno-beli“ dres sa brojem 3, nekome od mladih i talentovanih hokejaša iz juniorskog tima, ostaće jedno prijatno saznanje da sam proveo preko 15 godina u istom timu sa čovekom koji je bio uzor i učitelj, idol i prijatelj cele moje generacije.
Ostaće to moje najlepše saznanje, moja najlepša priča, koju sam sada pokušao da vam ispričam.
— Zvonko Mihajlovski, hokejaš „Partizana“