IZ MOG ALBUMA
Ima odbrambenih igrača od kojih je nemogućno zahtevati da konstruišu igru, jer su oskudni u znanju, nevešti u tehnici i prazne glave kada je u pitanju fantazija. I kao što je besmisleno želeti da voda curi uz brdo, tako je isto nezamislivo da oni igraju. Njihov element je destrukcija, sprečavanje…
Vlada Pejović pripada kategoriji fudbalera kod kojih je dar očit, pa bi uspešno igrao i u manevru ili špicu napada da je za to obučavan, spreman, vaspitavan.
Danas u igri ovog mladića nema nelogike. Sve je jednostavnost! Oprezan kao jelen prati akcije protivnika i uvek, kao zapeta puška, spreman je na intervenciju. Oštar je ali ne bezobziran. Kao da za protivnika čuva neki obzir, čak suzu na trepavici, jer je brutalnost strana njegovoj psihičkoj prirodi.
Pejović danas igra „brisača“. Poslednji je čovek jedne još nehomogene odbrane, pa njegova ostvarenja često osciliraju. Ima brzinu, skočnost, oštrinu, tehniku, šut… Međutim, pored toga što je bio vrsan đak Partizanove škole taktika mu još uvek nije bliska. U njegovoj igri je sve devojački čisto, nezatrunjeno, čak i naivno. On ume viteški da uleti u duel, da se da bez rezerve, ali nema lukavosti, manjka proziranje protivnikovih namera. Zato je sasvim umesno pitanje da li je Pejovićev igrački profil dobro iskorišćen, odnosno da li on igra na pravom mestu.
Daroviti višestruki omladinski reprezentativac Vlada Pejović, naša velika nada već godinama tapka u mestu, ne ide napred, pa se treba upitati zašto se jedan talentovani fudbaler u našoj sredini nije iskazao do kraja.
A znamo da je Pejović sportista par ekselans, gotovo neporočan. Ili, možda, on sporo zri, pa njegovo vreme tek dolazi.