Gde su, šta rade nekadašnji asovi?
Kad čovek uđe u stan Zorana Jankovića, iznenadi se jer gotovo ništa u njemu ne izaziva asocijacije na vaterpolo. U njegovu sobu kročio sam opterećen onim uobičajenim, stereotipičnim novinarskim osećanjem da ću dok budem razgovarao sa ovim sportistom vanserijskih kvaliteta, ovenčanim brojnim lovorikama, i sam biti okružen medaljama, priznanjima, zaslugama, fotografijama, jednom reči, onom simbolikom koja na najbolji način svedoči o blistavoj biografiji prvog asa Partizanovog i evropskog vaterpola.
Iako ništa od toga nisam našao, započinjem razgovor s njim pod srećnim okolnostima: sa prozora Zoranovog stana vidi se, kao na dlanu, plivalište Tašmajdan! I, sad, zamislite i sami kakav je to izazov za maštu ovog mladića koji priprema užurbano diplomski rad na Tehničkom fakultetu! Jer, krv nije voda: jednim okom na diplomskom radu, drugim na… Tašmajdanu. To je jače od čoveka, to su uspomene, veoma bliske uspomene.
Uspomene
Dok ga posmatram, još ni smo započeli razgovor, pitam se da li mogu da mu verujem da je on stvoren da bude jak pred uspomenama, a da to postiže bez muke. Jer, ništa ne čini uspomene tako kristalno jasnim kao napor da se one zaborave!
JANKOVIĆ: Da, vaterpolo je moja večita ljubav. Pa ipak, prednost sam dao fakultetu. Priznajem, izbor je bio težak, ali po mom mišljenju ispravan. Trebalo je, uz to, preći i preko primamljivih ponuda koje sam u to vreme dobijao iz Kanade, Brazila i drugih zemalja…
P. VESNIK: O kakvim ponudama se radilo?
JANKOVIĆ: Pa, nudili su mi izvanredno povoljne finansijske uslove da postanem trener i direktor kanadske reprezentacije. Sličnu ponudu dobio sam i iz Brazila. Bilo je to u vreme kada su naša reprezentacija, Mladost i Partizan znali samo za lovorike na međunarodnim takmičenjima. Pravo je čudo, imao sam tada trideset godina, kako nisam podlegao upornom iskušenju dolarskog magnetizma. Tada, da budem iskren, nisam imao nikakvih razloga da ne pristanem, pa ipak sam sve te ponude odbio! Danas sam srećan što sam tako uradio. Ne samo zbog inžinjerske titule i posla koji ću sigurno voleti, već zbog obaveza prema porodici i onoga što dugujem mom Partizanu za sve najlepše trenutke svoje mladosti.
Mladi
To su Zoranove intime. Toplina kojom zrači njegovo lice — nije mi promakao pogled kao da miluje fasade tašmajdanskog plivališta, — dok priča o sebi, Partizanu, klupskim drugovima svoje generacije, izaziva u meni nekakav čudan osećaj da as kakav je Zoran Janković nikada dovoljno odlučno ne može vaterpolu reći — zbogom!
P. VESNIK: Šta nedostaje današnjem Partizanu?
JANKOVIĆ: To se u današnjem odnosu snaga vaterpolo ekipa u našoj zemlji i ne vidi, Partizan je ubedljivo najbolji. Barometar naše snage doskora je bila zagrebačka Mladost. Ali naglim padom u formi zagrebačkih studenata, čije uzroke nije lako otkriti, i Partizan je dospeo u nezavidnu situaciju: on ne zna koliko stvarno vredi na međunarodnoj sceni! Istina, afirmacija Juga i drugih ekipa sa mora dobrodošla je za naš vaterpolo, na nivou reprezentacije, naravno. Mlada generacija Partizanovih vaterpolista, još nije dostigla veterane koji i danas aktivno igraju. Barem ne u igračkim kvalitetima. Rudić je izvanredan talenat, ali, je veoma ćudljiv igrač, Stamenić mnogo obećava, ali bi trebalo mnogo više da radi. Po meni, Belamarić je najvrsniji predstavnik mlade generacije. Onda tu su i Marović i Antunović… Osnovno je da savremeni vaterpolo zahteva sve više odricanja, žrtvovanja. Trening je asketizam, a, sa tim se mladi talenti sve oštrije sukobljavaju!
Prisustvo
Za vreme održavanja finalnog turnira Kupa Jugoslavije u vaterpolu, Zoran je redovno kao gledalac prisustvovao utakmicama a to je, izgleda, predstavljalo snažnu moralnu podršku za sve njegove drugove u bazenu. Partizan je uverljivo trijumfovao. Stekao se utisak da bi ovaj tim osvojio titulu čak i da se lišio usluga iskusnih prvotimaca. Ali, „starcima“ kao da nikad nije dosta titula! Ova godina je takođe izuzetno bogata vrhunskim nadmetanjima vaterpolista: TV-turnir, Kup šampiona, Evropsko prvenstvo… Nije li ovako izuzetno bogat kalendar takmičenja i svojevrstan izazov za Zorana Jankovića koji se kao gledalac oseća kao riba na suvom? Jer, svi se sećaju Zoranovih bravuroznih driblinga koji su bili u stanju da uskomešaju i vodu u bazenu i strasti gledalaca. Koliko je njih dolazilo da gleda vaterpolo samo zbog Zorana, tog „poete“ vaterpola koji je atrakciju i lepotu individualnih rešenja pretpostavio onom „podvodnom“ vaterpolu, koji je zbog toga bio u opasnosti da dobije epitet — rvanje u vodi!
„Više je nego sigurno da ću ove godine ponovo zaigrati u Partizanu“, kaže Zoran smešeći se. „Želeo bih da još jednom zaigram u Kupu evropskih šampiona.
„Više je nego sigurno. Naravno. Ukoliko Partizan osvoji titulu prvaka u nacionalnom šampionatu. Ali, u to uopšte ne sumnjam! Ista titula u Kupu evropskih šampiona bio bi istovremeno i najlepši poklon za rastanak klubu u kojem sam stekao sve ono što jedan sportista može očekivati u sportskoj karijeri…“
Amerikanci
P. VESNIK: Mogu li Amerikanci ugroziti primat evropskog vaterpola?
JANKOVIĆ: Ne! Oni su izvrsni plivači, solidni tehničari, ali veoma naivni kad akcije treba krunisati pogocima.
Nad Tašmajdanom se lagano spuštao prozračni plavi suton.
U akvarijumu se iznenada praćaknula zlatna ribica i tupo pljesnula na parket.
Zoran je iako primetno uzbuđen, podigao mirno ribicu i vratio u akvarijum.
„Ovo je najnemirnija ribica. Možda je zato najviše i volim“, tiho je dobacio.
Bilo je u toj sceni neke nejasne i čudesne simbolike.
„Doviđenja“, rekao sam.
„Do nove titule u Kupu evropskih šampiona!“
Zoran se, dakle, ponovo vraća!