Dobro je poznato da je ugledni beogradski restoran „Madera“ omiljeno svratište rukovodilaca, sportista i simpatizera Crvene zvezde. U tom ugostiteljskom objektu svi — od direktora do pomoćnika kuvara — navijaju za „crveno-bele“. Izuzetak je kelner Slavko Tasić, koji od detinjstva navija za Partizan.
Tasić je rodom iz Vranja, ali su njegovi roditelji, kao kolonisti, odmah po njegovom rođenju prešli u Vojvodinu. U toj pokrajini Partizan ima mnogo navijača. U domu Tasićevih svi navijaju za „crno-bele“. Još od onih dana kada su igrali Bobek, Čik, Miloš, pa kasnije Šoškić, Jusufi, Galić i ostali iz one sjajne generacije.
Danas nije tako divno navijati za ovaj slavni klub. Nevolje već dugo teško pritiskuju Partizan. Samo pravoverni navijači ostaju nepokolebljivi, nikad se ne predaju. Jedan od onih vernih i istrajnih je i Slavko Tasić. Sticajem okolnosti on više od drugih navijača mora da podnosi zadirkivanja, ona česta bockanja stalnih gostiju i personala. Staju mu na bol onda kada mu je najteže. Ali, Tasić se ne predaje. Uzvraća, bije bitku rečima, brani svoj klub i — nada se da će praznik ponovo doći i na stadion JNA.
„Tako je u životu: voleti, znači i patiti“, kaže ovaj bistri mladi čovek (30), sad već i otac dve devojčice (šestogodišnje Žane i njene dve godine mlađe sestre Zorice). „Uveren sam da posle kiše mora granuti sunce i čekam one dane kada će Partizan opet biti jak i moćan kao u onom intervalu od 1960. do 1966. godine. Tada sam bio učenik Ugostiteljske škole u Beogradu i svaki dinar čuvao sam samo za Partizanove utakmice. Išao sam na stadion JNA da se divim i radujem. Sada su došle ‘gladne godine’. Ali, ništa nije za večnost. Proći će i to.“