Komentar utakmice Partizan — Olimpija 2:0 (1:0): Po igralištu koje je ličilo na crno testo Vukotić i ostali su bili bolji od gostiju, a svi zajedno zaslužuju pohvale za ono što su pružili u takvim nefudbalskim uslovima
Posle kiše dolazi sunce. Izgubili smo od Zvezde i već na sledećoj utakmici zabeležili smo pobedu. Možda je to sunce za navijače Partizana pomalo zubato, ali treba imati u vidu teške uslove pod kojima se igrala ta utakmica.
Teren na stadionu JNA bio je u početku kaljuga da bi se kasnije pretvorio u teško, lepljivo blato iz koga je bilo teško vaditi noge a kamoli kontrolisati loptu. Razume se, takvi uslovi su više odgovarali gostima, timu koji je došao sa namerom da se brani. Ali, fudbaleri „crno-belih“ su bili rešeni da pobede sve: uslove i protivnika. I uspeli su. I rezultat je pravi odraz snaga na terenu.
Za razliku od ranijih utakmica ovoga puta odbrana Partizana nije bila lakomislena. „Libero“ Pejović je uvek bio budno obezbeđenje za Paunovića, Vulića i Antića, pa se opasni kontranapadi gostiju, koji su uglavnom išli preko brzog, prodornog i opasnog Popivode (nesuđenog igrača Partizana) nisu doneli neprijatna iznenađenja.
Novi strelac
I na ovom meču mladi napadač „crno-belih“ Sima Nikolić postigao je gol. Taj novajlija u prvom timu Partizana ne deluje dopadljivo na prvi pogled. Ima tešku konstituciju, spor je ali nije bez talenta. Ima osećaj za gol dolazi u šanse i pokazao je da ume da učestvuje u kombinacijama, zna pravovremeno i na pravo mesto da uputi loptu saigraču dosta se kreće, dobro skače i još bolje igra glavom. Šut mu je dosta jak pa je sad na njemu i stručnjacima da istraju.
Šteta je što moderni napadač, po svom igračkom profilu, Pavle Grubješić, ne dobija više mogućnosti da se dokaže. To je igrač koji nesebično unosi sebe u svakom trenutku utakmice i na svakom mestu, mada često igra sa zadacima (u srednjem redu) koji ne odgovaraju njegovim kvalitetima.
Grubješić je pravi špic-igrač, istureni centarfor (bio bi prava napast, za sve odbrane!) ili krilo. Brz je, neustrašiv, prodoran pokretljiv, uvek igra napetih nozdrva i spreman da kazni svaku grešku protivnika. Nije igrač prefinjene tehnike ili rafinmana jednog Vukotića ili Bore Đorđevića. Ali to je u takvoj konstelaciji snaga baš i dobro. Uostalom mnogo znaju i A. Todorović, Zavišić i Boško Đorđević, pa je za pravo jedinjenje i potrebno da su elementi suprotni.
Naši reprezentativci
Ante Mladinić je malo odškrinuo vrata Partizanu. U „A“ timu protiv Norveške igrao je Vukotić a za mladu reprezentaciju pozvani su bek Vulić i krilo Zavišić. Prvi je bio u potpunosti ravan svim ostalim reprezentativcima sa jednom prednošću: izjednačio je rezultat!
Sada se tek vidi kakvu je grešku počinio Miljanić što nije u SR Nemačku poveo Vukotića već Pavlovića i Dojčinovskog za koje se znalo da odlaze u inostranstvo i to što su bili u ekspediciji naše reprezentacije trebalo je da pokrene menadžere i da im digne cenu. Ali to nije jedina greška koju je bivši selektor načinio.
Mladinić je nedavno izjavio: „Računam i na Boru Đorđevića. To je veliki znalac a uz to i sjajan borac. Ako bude zdrav, fizički spreman sigurno će dobiti šansu. Ja ga znam još iz omladinske reprezentacije kao najtalentovanijeg igrača svoje generacije. Na žalost, ostvario je mnogo manje nego što smo to očekivali, Više svojom krivicom a manje greškom kluba“.