Na marginama meča Belić — Džakula
Često u šali, da bismo prekratili dosadu „karantina“. pevušimo pesmicu: „Sve je pošlo naopačke, za vrapce i mačke…“ U subotu uveče nismo ni sanjali da će se ove reči obistiniti u okršaju s ljutim gradskim rivalom Crvenom zvezdom. Na ringu, sreća nam je sasvim okrenula leđa. Počev od nepoštenog vođenja Šekularčeve borbe u ringu i njegovog nezasluženog poraza protiv Mirkovića, pa do nesrećnog kraja Vranića, Nešića i Jovana Nikolića, kao i maleroznog Radojevića, koji nikako neće da shvati da bez smelijeg srca ne može rezultatski da realizuje svoju ogromnu snagu.
Uprkos porazu (3:7) nismo napustili stadion Tašmajdan u tužnom raspoloženju. Intimno, neuspeh smo i očekivali. A, bili smo više radosni nego tužni, jer je Svetomir Belić vice-šampion Evrope u nenadmašnom plesu dokazao da je ubedljivo bolji od Jovana Džakule. Zadovoljni smo i što je Vitomir Stanojević, najzad, shvatio da se do šampionskih visina stiže samo ozbiljnim radom što Lakčević sve brže postaje „druga pesnica“ kluba; oduševljeni smo što je „muvaš“ Dobrivoje Živković u uvodnoj borbi nadmudrio skupocenu prinovu Crvene zvezde Mićovića… Još pre meča bio sam jedan od onih koji su duboko verovali da će Belić savladati Džakulu. Njegova sigurnost i hladnokrvnost, gotovo svaki pokret, odavali su rešenost.
Poznato je, međutim, da naš kapiten sebi često dozvoljava da ga osećanja nadvladaju. Znam da je zaljubljen u crno-belu boju, da će teško podneti ako pre njegove borbe Crvena zvezda obezbedi pobedu. Plašio sam se i provociranja pristrasnih navijača. Zato smo ga zamolili da se zagreva u svlačionici i pre izlaska na ring ne posmatra ostale borbe. Poslušao je.
„Izgubićemo izgleda, ali obećavam da ću se osvetiti za sve moje drugove koji budu poraženi. Savladaću Džakulu tako da mu više nikada ne padne na pamet da se ogleda sa mnom“, pričao je koračajući samouvereno prema ringu.
Kada je gong označio početak odahnuli smo. Sve je do tada bilo u najboljem redu, sada jedino slučajna povreda može da pokvari svetkovanje — razmišljamo. Belić je bio odlično pripremljen kiptio je od snage, imao dovoljno kiseonika u plućima da uspešno sprovede u delo plan trenera Šovljanskog: od prvog sekunda tući Džakulu njegovim oružjem — furioznim tempom. Zatim, u drugoj rundi samo održavati ravnotežu u bodovima, predahnuti, a u trećoj silovitim jurišima izvojevati potpuni trijumf.
I sve se zbilo baš kako Belić i njegov učitelj predvideli. Belić se odlično kretao, ubojitim levim direktom podsećao na Kasijusa Kleja u najboljim danima. Pravovremeno je koristio desni kroše i aperate. Ispunio je obećanje da će posle meča Džakuli trebati lekarsko uverenje“, a ne njemu kako je prepotentno predviđao protivnički tabor.
Ogromnu podršku Beliću su pružili svi prisutni. Za njega su čak navijali i navijači Crvene zvezde! Poklonici prave veštine u boksu izneli su ga na ramenima sa ringa. A Svetomir Belić je kao i uvek ostao veliki džentlmen. Dok su mu svi prisutni oduševljeno aplaudirali, pokazao je rukom prema Džakuli i njegovom treneru Prokiću, kao da je želeo da kaže da i oni zaslužuju aplauz, jer bez dostojnog protivnika nema velike borbe.
„Nikad više protiv Belića“, rekao je Džakula hitajući ka svlačionici i dodao. „Možemo da se borimo jedino u velter kategoriji. U polusrednjoj isuviše sam slab za njega…“
„Džakula je veliki borac i retko hrabar momak“, pričao je Belić. „Ipak, toliko sam bolji od njega da nije mogao da dođe do izražaja. Dokazao sam najzad da su dva moja prethodna poraza i bili samo posledica moje fizičke nespremnosti.“
Belić je tako još jednom potvrdio da mu u nas nema ravnih. Srebro iz Madrida još jače je zasijalo!