SKICA ZA PORTRET
Kako je to čudno: Miloš Radaković je po rođenju i vaspitanju intelektualac, a profesionalni fudbaler — po izboru. U trenutku kada je kao najbolji matematičar svoje gimnazije trebalo da ide na gradsko takmičenje podmladak Partizana je igrao finale Kupa Jugoslavije u Sarajevu, protiv Železničara. Taj trenutak kada se zbog nesrećne koincidencije morao odlučiti za jedno od dva takmičenja je vrlo značajan za razvojni put ovog neobičnog fudbalskog asa. Prestao je da živi tako amfibijski podeljen između dve strasti. Odlučio se za fudbal, a škola je postala prateća neophodnost.
San o diplomi mašinskog inženjera javi se samo ponekad, u onim neodoljivim trenucima gorčine koji dolaze sa porazom i svakim većim neuspehom na fudbalskom polju. Zaboli ga ponekad i vest da neko od njegovih drugova iz skamija brani diplomski rad, a on im je često u mnogo čemu pomagao. Ali, to kratko traje i njegove se blage oči opet osenče radošću, jer zna da fudbal nije njegova tragična strast, već polje uspeha, poziv koji je njegovo ime učinilo prisnim daleko od granica svog fizičkog bitisanja.
U nemilosti slovotvoraca
Radakovića znam iz onih dana dok je još nosio pionirske patike u Partizanu, ali se naše poznanstvo svodilo na pozdrav i onih nekoliko konvencionalnih reči. Prvi put smo nešto duže razgovarali kada sam želeo da pišem o njemu.
Moram odmah da kažem da u odelu Radaković deluje antifudbalski, jer u svojoj pojavi ima sve ono što sobom nose ljudi koji se bave stvarima uma. Njegovo lice je otvoreno, sjajno, sa jasnim svetlim očima i ravnom plavom kosom deluje slovenski. On širi čudan mir oko sebe. Ne tvrdim da poseduje govornički dar, ali se vidi da misli prirodno i povezano, oseća se da ima zalihu reči koja mu je dovoljna.
O sebi priča sa naglašenom brigom da izbegne svaku samohvalu i dobija se utisak da ništa nije toliko daleko od njega koliko posao da sebe „stavi u prvi plan“. Naprotiv, on otvoreno govori o tome kako njegov fudbalski put nije bio ravan i gladak.
— Svaka promena trenera u Partizanu pogađala me je teže nego bilo kog drugog igrača, — objašnjava bek „crno-belih“, — jer sam uvek iznova morao da se dokazujem. Tako je bilo kod Bobeka, Vilotića, Simonovskog, Zeca… Ali, ja se nisam predavao. Znao sam da će njihov prvi utisak doživeti svoju korekciju i nastavljao sam ozbiljno da treniram. Verovao sam u sebe i svoje mogućnosti. Prvi sam iz svoje generacije debitovao u prvom timu, mada je Bora Đorđević pre svih postao standardni član najbolje ekipe.
I još jednu žal nosi u sebi ovaj tihi čovek i fudbalski veštak.
— Ne znam gde su koreni i otkud ta nemilost štampe prema meni, — pita se sa čuđenjem Radaković. — Ja ne znam kako bi trebalo da igram da bih dobio visoku ocenu. Da budem iskren: to me boli. Tačno je da je najvažnije kako moju igru procenjuje stručni štab, saigrači i protivnik. Ali, smeta to kad mi protivnik posle utakmice stegne ruku i oda priznanje, a novinari samo registruju moj nastup.
Programirani mladić
Mudri kažu da je vreme dugo kad je čovek bez briga. Valjda je otud i junak ove storije daleko od toga da mu vreme sporo teče. Nad svim čežnjama u ovom trenutku Miša pred sobom ima tri brige: prva, da dobije stan; druga, da se oženi i treća, da obuče dres reprezentacije.
Oni koji ga bolje poznaju tvrde da će sve te težnje uskoro postati prijatna java. Jer, Radaković ima jednu izuzetnost: želje i namere pretvaraju se u njemu u dinamičnu energiju, koja ga nezadrživo napred kreće i oslobađa je se stvarno tek posle ostvarenja.
Za njega kažu da je mladić retke samokontrole. Ako je danas odredio da određeno gradivo nauči niko ga u tome neće sprečiti. Čak i njegova devojka nema tu privilegiju da bi nešto „ostavio za sutra“. Živi programirano, kažu njegovi drugovi i pri tome ne skrivaju svoje divljenje prema ovoj Mišinoj vrlini.
Ali, nešto od toga Radaković demonstrira i na terenu. Jedno je sigurno: on igra fudbal lakoćom istinskog majstora! Sve je kod njega vešto, meko, bez grča… Suptilan je tehničar, spretan dribler, maštovit kombinator i odličan strateg. On nije Čajkovski, koji je fudbal igrao pod narkozom, ako tako može da se kaže. Ne! Pre bih rekao da je Miša racionalni Englez: hladan, bez zanosa i uvek pod punom kontrolom. Za to je utisak koji on daje — utisak veličine!
Lična karta
Miloš Radaković je rođen 30. novembra 1946 godine u Ivanjici. Njegov smisao za fudbal otkrio je Vladica Kovačević i doveo ga u pionirski tim Partizana. Prvi trener mu je bio Matekalo. Počeo je kao half, ali je već u podmlatku igrao beka.
Podseća stilom igre na pokojnog Bruna Belina i fudbal smatra veštinom, a ne atletskim nadmetanjem.
Uskoro treba da završi Višu školu spoljne trgovine. Neoženjen. Vozi automobil marke „alfa-romeo“.