Dugo su trubile fanfare iz Bogote i sa „Zelenog kontinenta“. I trebalo je da se čuju. Bio je to jedan od odušaka i za igrače i za navijače. Pa, i za sportske novinare.
Bilo je dosta slave. Bilo je visokih letova, „čak iznad oblaka“. Ko zna do kad bi taj Partizanov let u oblacima i slavi trajao, da se pre nekoliko večeri fudbaleri nisu „prizemljili“. Ta čast da Partizana bukvalno spuste na Zemlju, pripala je starom rivalu, večitom protivniku s kojim sportski računi nikad nisu raščišćeni — Crvenoj zvezdi.
Posle tog južnoameričkog slavlja, zasluženog i lepog koje je trajalo gotovo mesec dana — opet je Partizan — na zemlji. Rekli bismo — čvrsto na zemlji. I u pravoj stvarnosti; bez iluzija. U mečevima na Pentagonalu fudbaleri su se borili lavovski. Borili se gotovo mesec dana i vratili se kući nepobeđeni. Vratili su se pomalo preuzdignutog čela i visoka pogleda. A sad, posle odmeravanja veštine i snage sa dva protivnika — Beogradom i Zvezdom — spustili su se na zemlju.
Kao što se zna, na zemlji se uvek čvrsto stoji. Na obe noge. Ravnoteža je potpuna. Ništa i nikud ne preteže!
Taj povratak u realnost može biti samo koristan. Naći se uz majku zemlju nikad nije loše. Setimo se samo Anteja iz mitologije. On je stradao kad se odvojio od zemlje. A fudbaleri bi mogli, bar jednim uvom, da poslušaju staru narodnu mudrost; „Posviraj, posviraj — ali i za pojas zadeni“. Neka se i malo i veliki pehar iz Bogote — odmori!
Istini za volju, nismo razočarani igrom Partizana u susretu sa Zvezdom. Možda je početak prvog čina bio previše šokantan. U početku tome je delimično kumovao i mladi i neiskusni golman Furtula, a donekle i uspavana odbrana sa Paunovićem na čelu. Ali, mada je Zvezda bila agresivnija i uspešnija u prvom delu, Partizan je bio skoro u svemu s ravnopravan partner. Na kraju u drugom poluvremenu, bio je na domaku da izravna rezultat. To bi se verovatno i desilo da je bar mladi Vukotić bio prisebniji i jednostavniji u završnici. Zvezda je odnela „pres-pehar“ bez zamerke. Partizan je pokazao da se gotovo u svemu može s njom nositi, pa i kad igra bez rekonvalescenta Đorđevića, čije su ime neumorni navijači dugo skandirali podsećajući Zeca da ga ubaci u igru. A da i ne govorimo o tome šta znači igrati dobro i uspešno bez golmana Ćurkovića i brzonogog centarfora Katića koji su od jesenas vojnici.
Poraz, mada nije prvenstveni, ipak je poraz. I valja ga primiti kao nešto što je prisutno.
Mada je svaki poraz pomalo gorak, ovaj poslednji došao je u pravi čas: da im povrati trezvenost uoči starta!