Analiza igre „crno-belih“: Danas nema granice između ofanzivnog i zatvorenog načina igranja
Fizionomiju jednog tima ne čine samo igrači svojom individualnom vrednošću, već više načinom igranja, stilom. Današnji tim Partizana, pod vajarskom rukom Gojka Zeca, ima svoje markantno obeležje. Teško je setiti se sličnog primera o tako direktnom uticaju jednog trenera na igru svoje ekipe kao što je to Zec učinio sa mladićima današnje ekipe „crno-belih“.
Zec nije vršio radikalne promene u odnosu na sastav koji je nasledio od Simonovskog, ali je u načinu igre, interpretaciji, disciplinovanom izvršavanju jedne koncepcije; pa i u samom stvaranju duha ekipe, učinio veoma mnogo.
Današnja igra Partizana mnogo odudara od onog kakva je bila kroz tolike godine igra ovog tima, bez obzira na generacije. Nikad „crno-beli“ nisu bili racionalniji u svom shvatanju i izvršenjima na terenu nego što to čini ova generacija. Igra je gotovo ogoljena u svojoj jednostavnosti (što je u savremenom fudbalu svojevrsno odličje, ritam je vrlo oštar, prelivi iz odbrane u napad i obrnuto gotovo se i ne osećaju zbog svoje skladnosti i velikog potencijala brzinske izdržljivosti.
Odbrana je tvrda kao toledska oštrica i teško prima golove. U srednjem redu „prva violina“ je maštoviti Bora Đorđević, čija su rešenja u igri nepredvidiva za protivnika. Uz njega punu osmišljenost igri daje Momčilo Vukotić, igrač izuzetne kompletnosti.
Međutim, u izlaznim pozicijama pri napadu današnja organizacija igre može se podvrći kritici. Usamljeni Bjeković često deluje tragično izgubljen okružen trojicom protivničkih igrača. Utakmica sa Zvezdom to je još jednom potvrdila. Već u drugom poluvremenu, kada je uz njega (na širem frontu) bio isturen i Vukotić situacija je bila već drukčija. Odbrana Crvene zvezde bila je na većim mukama i pravo je čudo kako je Dujković ostao nesavladan.
Da se razumemo: daleko smo od toga da igru današnjeg Partizana okvalifikujemo kao ultra-defanzivnu (kao što to brzopleto čine neki sportski kritičari), jer u savremenom fudbalu nema ofanzivne i defanzivne postavke, već se ekipa brani sa povećanim brojem igrača i napada uz punu aktivizaciju svakog pojedinca. Međutim, iznenađuje to, što Partizan tako nedovoljno koristi direktnu igru u napadu tzv. prepad ili igru na kontranapad, već je prevashodno okrenut prema kombinovanom napadu, što dosta usporava ritam i otupljuje samu oštricu napada, odnosno smanjuje efikasnost.
Ali, ukoliko bi Zec uz Bjekovića postavio još jednog igrača „iz manevra“ (Vukotića ili Živaljevića, koji je brz i odličan šuter), onda bi to bio pravi obrazac savremenog fudbala na planu organizacije igre u punom kolektivnom dejstvovanju i maksimalnoj disciplini u čemu su današnji igrači „crno-belih“ gotovo bez premca.
Svojom doslednošću Gojko Zec je samo potvrdio svoju visoku trenersku klasu i uverio i poslednjeg skeptika da ima mišljenje i da zna šta hoće.
Međutim, uvereni smo da u svom daljem usavršavanju igre tima koji vodi mora izvršiti određene korekcije, a one vode u gore iznetom pravcu.