Među budućim asovima
U osmom razredu osmogodišnje škole „Vojvoda Mišić“, koja se nalazi u neposrednoj blizini stadiona JNA, nastavnik se obratio učeniku iz prve klupe:
— Slobodane, a šta ćeš ti da budeš?
— Rvač! odgovori ovaj kao zapeta puška.
— Pa, to nije zanimanje, primeti nastavnik…
U očima četrnaestogodišnjeg Slobodana Peševića zablistaše suze, ali brzo se pribra i pokuša da malo bliže objasni „životno opredeljenje“.
— Svake večeri odlazim na stadion i sa dvadesetak drugova, koji takođe žele da postanu rvači, marljivo treniram. Učitelj je Borivoje Vukov, nekada najbolji rvač sveta.
Slobodana je, izgleda, teško uveriti da je rvanje samo sport, ono čime se čovek bavi u slobodnom vremenu. Srećom mi to i ne treba da činimo. Nas Slobodan interesuje baš kao rvač. Zato ga nismo potražili u školskoj učionici, već u sali na stadionu JNA.
Iako je te večeri neuobičajena martovska zima vladala Beogradom, prostrana i lepo osvetljena dvorana bila je puna mladih poklonika rvačkog sporta. Niko nije izostao sa treninga. Čak ni jedan petogodišnji dečak.
Naravno sa njima je bio i njihov trener Borivoje Vukov. Prvo smo prišli Slobodanu Peševiću.
— Najsrećniji sam kada dođem ovde, sa nekim posebnim oduševljenjem kaže nam simpatični sportista i nastavlja ne čekajući naša pitanja:
— Kao sasvim mali voleo sam da „šutiram“ loptu. Mislio sam da budem fudbaler. Ali jednom sam na televiziji gledao Vukova i Horvata. Reporter je tada rekao da su to sjajni borci i pravi sportisti. I mene su oduševili! Odlučio sam da i ja postanem rvač.
A onda je napravio malu pauzu da bi zabrinuto rekao:
— Međutim, svi mi govore da se ne može samo to biti. Moram da izučim još za nešto… Pa, eto, biću nastavnik fizičkog vaspitanja i sve učenike upisaću u rvačku sekciju „Partizan“.
Jovica Avramovski je dve godine stariji od Slobodana. On je odavno „prečistio“ sa tim da se ne može samo rvač biti, pa se posle završene osmoljetke upisao u školu učenika u privredi. Nije nam rekao kakav je đak, ali izgleda da kod njega knjiga i sport druguju.
— Tako mora da bude, — smeška se Jovica. — To su mi za sada jedine preokupacije. Samo znate, nisam ni ja isprva želeo da budem rvač. I sada ponekad zažalim što nisam otišao u košarkaše.
— Nije još kasno da se prekvalifikuješ, — kažemo Jovici.
— Ko jednom uđe u ovu dvoranu i stane na ove strunjače ostaće zauvek njima veran. — To reče pa poput meteora otrča u ugao dvorane da uvežbava neke od „zahvata“ koje je trener pokazivao.
To je bio naš kratak susret, naše poznanstvo sa mladim rvačima. Verujemo da do sledećeg susreta neće mnogo vremena da prođe. Junake naše beleške očekuju prvi nastupi, prve borbe, a posle njih oni će imati o mnogo čemu da govore.