Naslednik Svetomira Belića je rođen. Naš novi član Aleksandar Popović ima sve uslove da pođe stopama osvajača „Oskara“, „Zlatne rukavice“ i ostalih dragocenih trofeja. Neznanac bi na treningu pomislio da su Belić i Popović rođena braća. Kada se igraju košarka ili fudbal obojica pokazuju neiscrpan takmičarski duh, bore se do poslednjeg daha. U bokserskom delu treninga su neumorni i retko poslušni.
— Razlika je jedino u znanju — priča njihov trener Pavle Šovljanski. — Razumljivo. Aleksandar ima tek pedeset mečeva i mora još puno da uči. Pre svega da upozna tajne odbrane. Ne volim nikoga puno da hvalim, ali čini mi se da ni malo ne preterujem kada tvrdim da će Popović biti šampion.
Prva slova bokserske azbuke naučio je u Loznici. Nekadašnji as Ilija Lukić-Roki skupio je grupu dečaka i takoreći na poljančetu počeo da ih upoznaje s pesničenjem. Aleksandar Popović i njegov mlađi brat Stevan došli su krišom od roditelja. Otac i majka bili su ispočetka ljuti protivnici, ali su popustili čim su videli da bi bila velika šteta odvojiti od rukavica tako darovite dečake.
Stručnjaci Partizana zapazili su ga prošle godine prilikom prvenstvenog meča u Loznici. U trećoj rundi primorao je sudiju da pošalje u ugao beskompromisnog Nešića.
— Bilo mi je teško da napustim roditelje — seća se Aleksandar. — Ipak, osećao sam se veoma polaskanim što me zovu u tako čuveni klub kao što je Partizan za koga navijam od malih nogu. Sada sam se već privikao. Kao da sam s mojim novim klupskim drugovima odrastao.
Prvi put je branio crno-bele boje na „Oskaru“. Rekli su mu uveče da se spremi za jutarnje merenje. Više je razmišljao kako da se ratosilja suvišnih kilograma, nego o meču. A protivnik mu je bio daleko afirmisaniji Kragujevčanin Dušan Marković. Nije se uplašio što pred njim stoti jedan od najboljih jugoslovenskih velteraša. Zbunilo ga je jedino što nastupa pred 5.000 ljudi. Kada je sudija podigao Markoviću ruku Palatom sportova odjeknuli su zvižduci. Kasnije, u prijateljskim mečevima za Partizan ni jedan protivnik nije uspeo da izdrži na nogama predviđeno vreme.
Na prvenstvenim mečevima za naš klub prvi put će nastupiti oktobra meseca.
— Jedva čekam taj trenutak. Ovde sam puno naučio. Ubeđen sam da neću razočarati — obećava Popović. — Svestan sam toga i da moram još puno da radim. Da bih pobedio Šakulu, Markovića i ostale najbolje jugoslovenske velteraše preneću i krevet u dvoranu za trening ako zatreba. Svi stručnjaci našeg kluba čvrsto veruju da će kroz godinu-dve san jednog dečaka postati java. I jedva čekaju oktobar.