Kako izgleda Partizanova fudbalska porodica iza scene, kako „crno-beli“ dočekuju prvenstveni meč, o čemu razmišljaju, o čemu razgovaraju, kakve su im navike, kako i šta jedu, kako se oblače — kakvo im je raspoloženje, kakve su im misli posle meča, pokušao sam da na njihovom poslednjem vikendu u Crvenki gde su otišli po dva boda — i doneli ih u Beograd.
Trener Gojko Zec me je obavestio da ekipa putuje u subotu u 14 časova i da će do na čas pred utakmicu biti smeštena u hotelu „Kula“, u Kuli.
… Luksuzni autobus za 25 putnika parkiran ispred hotela otkriva prisustvo vanrednih gostiju. U restoranu me dočekuje ljubazan kelner:
— Nedeljom ujutru nemamo ovoliko gostiju, ali, ovo nije obična nedelja. Kod nas su smešteni fudbaleri Partizana…
Doručak u 9,30. Ručak u 11 č.!
Mala sala za ručavanje bila je rezervisana za fudbalere „crno-belih“. Razgovaraju o svemu i svačemu osim o utakmici koja predstoji! Doručkovali su u 9,30 časova. Jelovnik standardan za ovaj obrok: jaja sa šunkom.
Ručak je zakazan za 11 časova! Vođa puta, dugogodišnji sekretar Partizana Slavko Ivanović, objašnjava:
— Mora tako da bude da ne bi opteretili stomak. Videćete, ješće kao da nisu doručkovali.
I jeli su: natur šniclu sa krompirom i mešanu salatu.
Čuli smo Slavka Ivanovića:
— Nikako krastavac u salati! Težak je za varenje.
Najdraža igra: karte!
U foajeu hotela okupili su se skoro svi fudbaleri. Četvorica igraju karte, a ostali „kibiciju“, Bora Đorđević priča: .
— Najteže je, najmonotonije, pre podne pred utakmicu. Oseća se nervoza kod svih igrača, iako svi pokušavaju da to prikriju.
Posle ručka Gojko Zec je savetovao fudbalerima da prošetaju kroz grad, a zatim da se povuku u svoje sobe kako bi izbegli neminovna pitanja navijača koji pristižu kolima iz svih krajeva Vojvodine.
U restoranu prijatelje Partizana i članove uprave koji su „zapucali“ čak iz Beograda dočekuje sekretar Ivanović. Došli su i poznati pozorišni glumci Ljubiša Jovanović i Vasa Pantelić u društvu direktora i sekretara Narodnog pozorišta, Gojka Miletića i Miće Koljenšića. Ivanović im je dao karte za utakmicu. Dok su se Gojko i Mića zabavili jelovnikom, razmišljajući šta da naruče za ručak, Ljubiša i Vasa su se prepirali da li će biti 1:0 ili 2:0 za Partizan.
Zec na meti
Trener Partizana Gojko Zec na meti je radoznalaca. Nađe vremena da sedne za svaki sto, da porazgovara sa svakim po koju ljubaznu reč. Čuli smo ga:
— To je obaveza ljudi koji predstavljaju javne ličnosti. Ti ljudi vole Partizan i svaki član Partizana je dužan, ako ništa drugo, da sa njima bude ljubazan. Prijatelji se teško stiču, ali zato lako gube.
Jedan dečak došao je za sto Gojka Zeca noseći veliku zastavu Partizana. Zamolio je popularnog trenera da mu se potpiše na zastavi. Zec se potpisao i pozvao dečaka da sedne za sto. Dečak je ispričao da je doputovao iz Lovćenca da bi video fudbalere Partizana.
Atanacković i Miladinović
Sa trenerom Zecom su i njegovi pomoćnici Atanacković i Miladinović. Obojica nekada, svaki u svojoj generaciji, slavni fudbaleri, pomažu Zecu i na terenu i van njega. Zec ima u njih puno poverenje i veoma ceni njihovu pomoć i njihov sud.
Atanacković je raspoložen. Ni traga od zabrinutosti, iako je do utakmice ostalo par časova.
Miladinović je ćutljiv. Ipak, čuli smo ga:
— Pobedićemo: Čini mi se da su domaćini samouvereni, a to će im se osvetiti.
Uznemiren je i sekretar Ivanović. Kada sam mu rekao da je njegova nervoza lako uočljiva, nasmejao se:
— To je dobro za Partizan. Kada sam uznemiren Partizan uvek pobeđuje.
Interesovali smo kada će Zec da održi sastanak sa fudbalerima što svi treneri praktikuju pred utakmicu. Miladinović se nasmejao:
— Gojko ne voli sastanke. On će svratiti u svaku sobu, obići fudbalere i svakom nasamo reći šta treba. To je, verujte, dobra praksa.
Crvenka
Onih nekoliko kilometara do Crvenke autobus je prevalio za deset minuta. Zec je odveo sve igrače da vide teren, da osete ambijent.
U toku utakmice nije povisio glas. Ako je trebalo nekom od fudbalera nešto da kaže, pozivao bi ga na aut-liniju i posavetovao.
Partizan je pobedio!
U svlačionici niko ne može da sakrije radost. Svi u glas komentarišu utakmicu.
Zec je u hodniku sačekao da se igrači obuku, a onda je ušao i rekao:
— Ako sretnete sudiju Medića ni reč o suđenju. Njegovo je da sudi, a vaše da igrate.
Pre nego što je izišao iz svlačionice trener je pogledao prema Paunoviću i rekao:
— Ovde nemojte da pušite. Odmah ugasite cigaretu!
Cigareta je ugašena.
Raspevani autobus
U autobusu od Crvenke do Beograda čula se pesma prekidana samo onda kada je spiker Radio-Beograda objavljivao izveštaj sa ostalih fudbalskih terena. Damjanović je bio najsrećniji:
— Imam 12 pogodaka na tiketu!
Interesovao sam se!
— Zašto niste igrali?
— Bolestan sam. Imam temperaturu.
Sa fudbalerima je bio i golman Ćurković. Kaže o svom nasledniku Markoviću:
— Veoma je dobro branio. Braniće još bolje.
Seo sam pored Zeca. Bio je raspoložen za razgovor. Zabeležio sam:
- „Pejović je uspešno zamenio Damjanovića. On je dobar mladić. Sve je žrtvovao fudbalu. I iz škole se ispisao. Naša je obaveza da ga upišemo u Trenersku školu.“
- „Partizan će igrati još bolje. Verujte, bilo je teško na startu u drugi deo prvenstva. Ja ne volim da pravdam poraze, ali, recimo protiv Čelika, nekoliko fudbalera igrali su sa gripom!“
- „Počinje rasplet u vrhu tabele — niz međusobnih susreta direktnih konkurenata. Dinamo ima dobar tim, ali, ako zaostane za tri boda posle Splita, ne verujem da će imati snage za uspešan nastavak trke. Hajduk igra tri puta u Beogradu, a to Splićanima nije svejedno.“
- „Šta želim? Da igramo u Kupu šampiona, ali sa još tri nova, kvalitetna fudbalera.“
U Beogradu, poruka uz rastanak:
— Oni koji nisu igrali u Crvenki sutra na trening u 9 časova. Ostali kao im obično…