Prisećanja koja odišu gorčinom: Preko noći Partizan je ostao bez generacije kakva se rađa jednom u pet decenija
Uskoro možemo očekivati da će Crvena zvezda uspeti da ostvari ono što je pre pet godina pošlo za rukom Partizanu, koji je u onoj nezaboravnoj finalnoj utakmici Kupa šampiona Evrope izgubio od Reala (1:2).
Sve ljubitelje našeg fudbala istinski raduje Zvezdin trijumfalni pohod prema Vembli stadionu. To je prijatna vest: za pet godina dva jugoslovenska šampiona u finalu najvećeg evropskog klupskog takmičenja!
Istorije radi treba reći da je onaj put sjajne ekipe Partizana bio mnogo teži nego što ga je imala Crvena zvezda. Da se razumemo: ovo ne ističemo da bismo umanjili uspeh „crveno-belih“, već da se prisetimo kako je velike rivale morao Partizan da eliminiše da bi dospeo do finala. To su bili francuski Nant, Verder iz Bremena, praška Sparta (u onom nezaboravnom meču — 5:0), Mančester junajted i Real Madrid.
I u još nečemu postoji razlika između tadašnjeg tima Partizana i današnje ekipe Crvene zvezde: u kvalitetu igrača i vrednosti tima kao celine. Istina, „crno-beli“ tada nisu imali tako čvrsto stručno i klupsko rukovodstvo, niti jednog mudrog Miljanića na klupi kraj atletske staze i u tome je prednost našeg sportskog suparnika.
Mi u finalu nismo uspeli, ali želimo da to ostvari Crvena zvezda. Međutim, ta aktuelnost nas u ovom trenutku nagoni na neka razmišljanja, a ona vuku na onu tužnu spoznaju da smo preko noći ostali bez šest najboljih igrača, bez one „zlatne podloge“ tima posle čega još ni do danas nismo došli u ravnotežu.
Zašto su otišli najbolji igrači?
Za jugoslovensku javnost odlazak Šoškića, Jusufija, Vasovića, Miladinovića, Kovačevića i Galića (nešto ranije otišao je Čebinac, a kasnije Rašović, Hasanagić, Pirmajer, Ljuba Mihajlović i Mane Bajić), tako naprasno, bio je udarac ne samo za Partizan, već i za jugoslovenski fudbal.
Međutim, ta misterija ni do današnjeg dana nije razjašnjena. Bilo je nečeg alogičnog, gotovo suludog u toj odluci da se preko noći izdaju ispisnice najboljim asovima, višestrukim reprezentativcima, igračima kojima, čak ni pri uslovima slobodnog jugoslovenskog tržišta, ne bi bilo mogućno naći adekvatne zamene.
Zašto su otišli najbolji igrači u trenutku kada još nisu dosegli podne svojih moći, kada je trebalo još mnogo da doprinesu napretku Partizana i ugledu jugoslovenskog fudbala?
Dobija se utisak da se ovlaš prešlo preko tog zlodela (da, reči dobro merim i to je pravi izraz!) i naivno se verovalo da će feniks poleteti iz pepela.
Međutim, sada kada Zvezda ponavlja naš put trijumfa prisećanja nas nagone da još jednom oživimo tu groznu istinu zbog koje Partizan već pet godina krvavi iz svih žila. Jer, stotine miliona koje Zvezda inkasira i moralni uspeh koji beleži u ovom trenutku, još jednom kazuje kako je to bio samoubilački potez tadašnje uprave, odnosno onih ljudi koji su dali svoj akcept za izdavanje ispisnica.
Superiornost igrača nad ljudima u upravi
Istine radi treba reći da je te fatalne 1966. godine u celokupnoj fudbalskoj organizaciji vladao haos. Bilo je to bespuće, najpogodnije tlo za sve vrste klupskih mahinacija, period kada je Fudbalski savez Jugoslavije bio čun bez vesla.
U takvoj atmosferi i u tom trenutku Partizan je doživljavao apsurdnu situaciju: u najvećem trijumfu svoje istorije imao je rukovodstvo čija je snaga počivala na temeljima od tame! Bez Ilije Radakovića, briljantnog predsednika, bez njegovih bliskih saradnika klub se našao u rukama drugorazrednih sportskih radnika. Takvo rukovodstvo nije imalo određeni autoritet ni kod samih igrača. Oni su bili u svakom pogledu superiorniji od onih koji su ih vodili, pa im je tim lakše bilo da ostvare svoje lične ambicije.
Nije bilo ličnosti koja bi svojom razboritošću sačuvala te mladiće za Partizan, koja bi gledala dalje od trenutne dobiti i ukazala im na veliku mogućnost (materijalnu i sportsku) sinekure ukoliko ostanu u Partizanu. Jer, taj i takav tim Partizan mogao je još pet godina da bude u vrhu našeg, evropskog pa i svetskog fudbala.
Ali, kao da je đavo došao po svoje! U najlošijem poslu koji je ikad jedan sportski klub napravio Partizan je ostao bez svojih najboljih pojedinaca, maltene, bez svoje prave uzdanice.
Zbog toga već dugo ispašta ovaj veliki sportski kolektiv i njegovi brojni navijači, a oni koji su tada vodili klub i odlučivali o njegovoj sudbini danas ponekad dođu na stadion, mada većina radije odlazi u lov ili sa porodicom na vikend.
Ovo ne treba zaboraviti, jer je naše društvo u celini proklamovalo samoupravnost, pa ni sport ne može biti van toga, a fudbalski klub Partizan se nalazi pred godišnjom skupštinom i nužno je da pri pogledu na dane koji predstoje bude prisutna i ta tamna (i bliska) prošlost.