DA SAM NAVIJAČ PARTIZANA
Žalostilo bi me:
- pre svega činjenica gubitka dragocenog boda koji je — s obzirom da se igralo na našem stadionu — morao biti unapred uknjižen i osvojen. Jer, hteo to neko ili ne, tim koji juriša na titulu šampiona u finišu borbe mora na svom terenu da osvaja stalno 100 odsto mogućnih bodova. Ko garantuje da nam u konačnom saldu neće možda nedostajati baš ovaj nepotrebno izgubljen poen u igri s „plavima“?
- Što naši strelci u odlučujućim trenucima nisu prisebniji, jer po šansama koje su im se ukazivale bili bliži pobedi. Sa malo visprenosti (ovo naročito važi za Vukotića) mogli su da zatresu mrežu i sad bi smo imali bod prednosti koji je u ovoj fazi trke veliki kao kuća!
- Konačno, žalostilo bi me ali i revoltiralo suđenje arbitra Rauša koji nas je (ne prvi put) grubo oštetio. Previd jedanaesterca i druge greške uticale su bitno na krajnji ishod meča. U revoltu ne bih mimoišao ni „crno-belu“ upravu koja je nedovoljno kategorična kad su u pitanju ovakve pojave. Dok se ona obraća fudbalskoj javnosti u rukavicama, dotle naši rivali u borbi za titulu pucaju iz svih topova na arbitre koji im kroje pravdu. Čini mi se da je krajnje vreme da se i Partizanovi funkcioneri ozbiljno i energičnije pozabave ovim pitanjem!
Radovalo bi me:
- Bolje rečeno (zlu radovali) bi me rezultati iz Ljubljane i Splita. Naši direktni konkurenti u borbi za trofej potrudili su se da „nadoknade“ naš propust u igri s „plavima“. Hajduk je izgubio dragoceniji bod — takođe kod kuće — u igri sa sigurnom planiranom žrtvom Slobodom (nesumnjivo veći promašaj nego naš), dok je Dinamo neočekivano izgubio oba boda u igri s Olimpijom. Kao što vidimo ni protivnik nije imun na trenutke depresije. Njih treba samo umeti i hteti iskoriti!