Atletski klub JSD Partizana pred velikom renesansom
Da se samo podsetimo slavne i neslavne hronologije događaja sa naših atletskih staza: Klub je formiran 1946. godine, a njegove ekipe vrsnih takmičara šesnaest puta su stajale na počasnom tronu jugoslovenske atletike; u Partizanu su stasali velikani ovog sporta — Gubijan, Račić, Otenhajmer, Šegedin, Ceraj, Mihalić, Sabolović i mnogi drugi, koji su hteli i umeli viteški braniti „crno-bele“ i boje Jugoslavije; oko osamdeset odsto državnih reprezentativaca davao je Partizan nekada i oni su proneli slavu naše atletike širom Evrope, pa i sveta. Čudno je, ali istinito, hronologija tih zbivanja beleži i ovo: atletski klub pada iz krize u krizu i gotovo mu svi okreću leđa. Pre četiri godine ta kriza dovodi do raspadanja. Ni najveći skeptici nisu mogli pomisliti da atletičari Partizana dve godine neće učestvovati na šampionatu Jugoslavije — jednostavno zato što ekipa ne postoji!
Danas su horizonti naše atletske opet vedri. Dogodilo se čudo: Feniks je poleteo iz pepela!
Okupe se ljudi, oni najodaniji, i najhrabriji, ljudi od akcije i sa verom u budućnost, oni koji ne znaju za prepreke. Baš tako sam pomislio sedeći na 5. po redu sastanku nove uprave atletskog kluba Partizan, koja je izabrane u martu mesecu 1970. sa Mirkom Kosorićem na čelu. Ćute ti ljudi, i rade, a novinarsko pero tek ako zaluta do njih.
Evo i imena tih ljudi: predsednik Omer Arnautović (od januara 1971), sekretar Franjo Mihalić, potpredsednik — Vlado Marjanović, Miladin Novković i Ljubivoje Stevanović… — ukupno sedam članova Predsedništva i 27 novog Upravnog odbora. Toliko njih, krajnje odanih Partizanu i uverenih da radom mogu učiniti sve.
P. VESNIK: Predsedniče, od čega ste počeli?
ARNAUTOVIĆ: Od deblokade! Mislim žiro-računa i pokrića gubitaka koji su iznosili nešto preko dvadeset miliona starih dinara. A počeli smo i od temelja nove Partizanove atletike, s tim što smo u njima imali one prekaljene veterane kao što su Mihalić, Štritof, Branković, Gubijan…
I opet da se podsetimo: poslednji „meksikanci“ Karasi, Međimurec i Matijević, donedavno su se dovijali kako su znali i umeli — bili su bez opreme, bez hranarine, bez osnovnih uslova za treninge i takmičenja, osim ako bi ih savezni kapiten uzeo u obzir za reprezentaciju.
P. VESNIK: Klub je bio gotovo rasut — otkud vam hrabrosti i optimizma za renesansu?
ARNAUTOVIĆ: Našli smo ih u dnu srca, misleći na slavnu tradiciju i veliko ime naše atletike. I, nismo se prevarili, nismo precenili naše snage. Ako vas zanima, napišite: sanirali smo od Skupštine do danas sve dugove atletskog kluba, trenutno na našem žiro-računu ima 40.000 dinara, a potražujemo oko 170.000, koje ćemo dobiti sigurno. Tražili smo dotaciju od društva u iznosu od 180.000, dobili smo 12.000… — veli predsednik Omer i smeška se poput bega.
Ima i rašta da se smeška. Svi atletičari su bezbedni na jaslama stipendija, opskrbljeni su rekvizitima, redovno treniraju i redovno se takmiče.
Brojno stanje…
Istina, put do stare slave je dug i trnovit. Za cilj su potrebni školovani i vrsni atletičari. Ali, biće i to.
P. VESNIK: Recite nam koliko je trenutno brojno stanje Partizanovih atletičara?
MIHALIĆ: Relativno malo! Pišite: Karasi, Međimurec, Dragan Stojičević, Dušan Košutić, Dušan Krstić, Ivica Matijević, Sead Ajanović, Nikola Vojnov, Borislav Popović, Vera Krstić, Milan Medan, Ivica Jokić, Nedo Farčić, Novo Kovačević, Snežana Tomić i Milenko Kozomara — nabroja ih Franjo Mihalić kao da su svi članovi jedne obitelji. — To su sve državni reprezentativci.
ARNAUTOVIĆ: A nemojte se začuditi ako već sutra još koja „ptica“ doleti našem atletskom jatu! — kaže u šali predsednik Arnautović.
Ne, zašto bi se čudili. Zar to jato nije i nekad bilo veliko, toliko veliko da poleti po svim atletskim stazama Jugoslavije i Evrope, toliko vredno da prikupi u naše vitrine mnoštvo sjajnih medalja i toliko moćno da obori bezbroj rekorda…
… I uspesi 1971.
Na tom sastanku Predsedništva i nove uprave, kojem je svoju pažnju poklonio i predsednik Atletskog saveza Beograda, drug Momčilo Marjanović između ostalog, mogao se čuti i kratak izveštaj predsednika tehničke komisije Brankovića. Bilans sa atletskih staza nije naročito impozantan, ali ni mali — na krosu SR Srbije (ekipno) drugo mesto; krosu Jugoslavije (ekipno) drugo mesto; u finalu Kupa Beograda za juniore prvo mesto, dok su na Balkanijadi 1970. Međimurec i Karasi od devet doneli sedam zlatnih medalja.
P. VESNIK: Možete li nam reći koja su najzapaženija imena i naše nade?
ARNAUTOVIĆ: Svi! Da, baš tako mislimo. Krajnji cilj Partizana je sam vrh jugoslovenske atletike, ono mesto koje nam je nekad pripadalo. To su ambicije i nas ovde i svih naših takmičara.
Saznasmo da u Tehničkoj komisiji, uz Brankovića, rade još Drago Štritof, Draža Milosavljević, Franjo Mihalić, Miodrag Furundžić i Ivan Gubijan. Da svi oni pomno brinu o savremenim metodima treninga, kvalitetu, mogućnostima i nastupima atletičara.
P. VESNIK: Hoće li se naši atletičari pojaviti ove godine i iž državnom prvenstvu?
ARNAUTOVIĆ: Kao predsednik mogu u ime kluba to obećati, a izjaviti i naše skromne ambicije — da zauzmemo treće mesto! Biće to uspeh i samo jedan korak na putu stare slave. Kalendar takmičenja nam je pun, ali nama su potrebna i takmičenja na kojima bi naši atletičari odmeravali snage sa najjačim protivnicima i sticali ona neophodna iskustva…
Saradnja — uslov vremena
U svom preporodu, čini se, novo rukovodstvo je otvorilo široke horizonte atletike i već ostvarilo plodnu saradnju sa drugim klubovima.
P. VESNIK: Hoćete li nam, druže predsedniče, reći s kim i kakvu saradnju razvijate?
ARNAUTOVIĆ: Voljni smo da je ostvarujemo sa svima onima koji je prihvataju. Ali, biću i konkretan: sa atletičarima i čitavim društvom Crvene zvezde već smo uspostavili vrlo dobre odnose i razvili obostrano korisnu saradnju; sa atletskim klubom „Sloboda“ iz Čačka takođe, tamo naši treneri svakih petnaest dana odlaze i pomažu, njihov predsednik kluba je član naše uprave, povremeno ćemo zajednički u Čačku organizovati atletska takmičenja i tako dalje; na putu smo da takve odnose uspostavimo i sa drugim klubovima…
Partizan nastoji da prima u svoje redove perspektivne atletičare, da ih stipendira i školuje do vrhunskih sportista, da stvori veliki fond bez kojeg u atletici nema velikih asova i rekordera. U tom cilju se uskoro otvara i juniorska atletska škola Partizana u kojoj će učitelji biti naši veterani atletike i sadašnji asovi. Povratiti staru slavu Partizana — to je cilj kome hita atletski klub. Dosadašnji rezultati pružaju nam mogućnost da verujemo da će oni to i postići.