Tužna (i ružna) hronika Partizanovog košarkaškog kluba: Partizan prvi put u svojoj bogatoj istoriji ispao iz prve lige, a oni koji ga vode još uvek obećavaju „perspektivne rezultate“ — Da li je ostavka predsednika Čermaka pravi lek, ili je nužna hirurška intervencija? — Kobna greška: problemi umesto da se odmah rešavaju, stavljani „ad akta“ — Ispravna (da li i pravovremena?) intervencija društva: komisiji je stavljeno u zadatak da ispita situaciju u košarkaškom klubu i predloži rešenje
I to je doživela, jugoslovenska košarka: Partizan je napustio elitno društvo, nije više među odabranim klubovima saveznog razreda, počeo je muku da muči i u Drugoj saveznoj ligi!
U finišu šampionata, kada se za Partizan odlučivalo „biti ili ne biti“, svi su, osim njegovih direktnih protivnika, bili na strani tabora „crno-belih“. Čini nam se najviše iz sentimentalnih razloga, jer sama činjenica da je napušten kvalitetan rang nije tragična, koliko je tužno saznanje da je prekinuta velika i lepa tradicija, da je nestao iz jugoslovenske klupske elite jedan Partizan, jedan klub koji je od svog osnivanja egzistirao u samom vrhu.
Iako svirep, epilog ovakav kakav je, na žalost, nije i neočekivan. Iz više razloga.
Bez pretenzija da hronološki beležimo, pomenućemo sve one ogromne talase koji su zapljuskivali Partizanov košarkaški brod da bi ga najzad i preturili.
Smena generacija svuda je bolna ako nije postepena, ako se ne planira. U Partizanu se nije planirala, u Partizanu, čini nam se, nije se ništa planiralo dalje od sutrašnjice — i zato je preko noći mladim košarkašima, sa malim izuzecima nedovoljno iskusnim, stavljen na leđa teret koji oni uspešno nisu mogli da iznesu do kraja.
Pred početak prvenstva sve je bilo lepo zamišljeno, za predsednika je izabran iskusni košarkaški radnik i sigurno mnogo bolji privrednik dr Nedeljko Čermak, a uz velike materijalne izdatke u Partizan je doveden i predsednikov sin, reprezentativac Dragutin Čermak.
Otac, danas već bivši predsednik, doveden je u Partizan uz propratne nade da će svojim dobrim vezama i iskustvom u kontaktima sport — privreda, obezbediti potrebna finansijska sredstva za egzistenciju kluba.
Sin je došao pompezno najavljen, sa velikom reputacijom. Od njega se očekivalo da stvori čuda…
Za trenera prvog tima angažovan je savezni trener Ranko Žeravica, uz veliki honorar, tako da je to proizvelo neprijatan odjek u štampi. Sa svih strana, kada je Žeravica bio u pitanju, Partizanu nije prorican uspeh, ne zato što Žeravica mnogo ne može, već zato što je sa Žeravicom prihvaćen i njegov kompromis sa KSJ: da trenira, ali da na utakmicama ne vodi tim!
Za trenera mlađih košarkaša, među kojima je i priličan broj talentovanih dečaka, imenovan je Miloš Bojović, stari Partizanovac, bivši reprezentativac.
Čovek koji će za vreme utakmica sedeti na klupi pronađen je u ličnosti bivšeg košarkaša Partizana, takođe internacionalca, Radovana Radovića. On ima velike ambicije u trenerskom pozivu, ali, kako on može da se razmahne kada mu okvire uvek postavlja „mentor“ sa tribina — Ranko Žeravica.
Stvoren je veliki stručni štab u koji su ušli sve sami bivši košarkaši i provereni prijatelji Partizana.
Svi su u Partizanovoj sportskoj porodici trljali ruke, bili su spremni da navedu košarkaški klub kao primer dobre organizacije i dobrog rada — a onda se sve to rasprslo kao mehur od sapunice.
Otac Čermak, prema tvrđenju mnogih članova uprave, nije ni izdaleka ispunio ono što se od njega očekivalo i ono što je on obećavao.
Sin Čermak nije svojim igrama za Partizan ni podsećao na reprezentativca, na člana one fenomenalne ekipe koja je u Ljubljani osvojila svetsko prvenstvo. Na različite načine tumačili su njegovu slabu igru: formom, neuigranošću, sporom adaptacijom na novu sredinu…
Ranko Žeravica, prebacivali su mu javno, koliko god da je dobro radio kao selektor kvaliteta u Partizanu, svojom stručnošću se nije mnogo osetio u ekipi koja je postepeno, ali sigurno, tonula na prvenstvenoj tabeli. Slučaj Žeravice ima i druge aspekte, ali je činjenica da pojedinci u Partizanu (Bojović, na primer) prebacuju Žeravici između ostalog i nedovoljan trud i površnost i nepripadanje Partizanu dušom i srcem. Bojović je čak, za „Sport“, izjavio da „Partizan nije poligon za laku zaradu“.
I Radovan Radović, vredan i ambiciozan, činio je greške koje su posredno ili neposredno uticale na Partizanovu igru i na Partizanove rezultate, Grešio je, jer nikako nije mogao da oseti mesto na kome se nalazi, ne svojom krivicom već krivicom onih koji su takvo mesto sa takvim kompetencijama izmislili.
I tako je Partizan postao zahvalna tema za priče i preterivanja po košarkaškoj čaršiji. Govorilo se o „puču“ u Partizanu, o personalnim promenama. Da bi spasli bruku, kadrovske promene su u klubu odložene za kraj prvenstva sa motivacijom da bi promene u toku šampionata loše uticale na igru ekipe u borbi za opstanak u ligi.
Čini nam se da je i to bila pogrešna računica, jer je mnogo zdravije podvrći se hirurškoj intervenciji pa makar i sa minimalnim izgledima na život, nego sigurno umreti, tiho, trpeći.
Nesporazumi, umesto da se reše, veštački su zataškani. Zlo je tinjalo u redovima i uprave i igrača…
Danas je Partizan drugoligaš i to ne može da bude svejedno nikome u jugoslovenskom sportu, pogotovu ne u Partizanovoj sportskoj porodici.
Svedoci smo ostavke predsednika i izbora, njegovog naslednika — i članovi uprave ponovo su optimisti, ponovo zadovoljno trljaju ruke, ponovo se kriju iza, navodno, bolje sutrašnjice — a Partizan je izgubio prvi drugoligaški derbi, protiv Voždovca!
Pročitali smo da je Čermak tu utakmicu igrao po dolasku sa plaže, preplanuo od sunca. Žeravica je i dušom i telom tamo gde pripada, sa reprezentacijom, osim, naravno, u svojim finansijskim računicama.
Poslednja vest da je Sportsko društvo obrazovalo Komisiju koja treba da ispita situaciju u košarkaškom klubu je prvi dobar, tvrdim i pravi potez, koji je u košarkaškom klubu učinjen da bi se zaustavila kola koja srljaju nizbrdicom.
Košarka je afirmisala sebe, ima svoju brojnu publiku i Partizanu ne može da bude svejedno kakav mu je košarkaški klub, pogotovu kada se odlučio da ga tretira među tako zvanim prioritetnim.