IZ STRUČNOG UGLA
Biti dostojanstven u nepravdi nije uvek znak snage
Sasvim neočekivano Kragujevčani su odneli bod sa stadiona JNA. Svaka čast njihovoj borbenosti i zalaganju, pa i snalažljivosti centarfora Paunovića. U ovom trenutku oni nas ne zanimaju. Nas brine sopstvena nemoć i — fudbalske sudije!
U plodnoj istoriji Partizana teško je prisetiti se onih utakmica kada su naši navijači osetili blagonaklonost delilaca pravde. Naprotiv: u sećanju su sačuvane mnoge ružne uspomene, ona podla i gnusna nastojanja „ljudi u crnom“ da onemoguće jedan napor, da spreče veštinu i nadmoć i da terazije pravde okrenu na rivalsku stranu.
Međutim, u prošlosti Partizan je imao tako veličanstvene igrače i tako superiorne selekcije da mu ni sudije nisu mogle ništa.
Jednom je u Zagrebu sudija Stjepan Varaždinac vodio utakmicu Dinamo — Partizan (to je bilo u vreme kada su sudije delegirane, znači pre žrebanja a, eto, dogodilo se da arbitar iz Zagreba vodi utakmicu koja je odlučivala pitanje prvaka!?). On je toliko bio pristrastan da je čestitim navijačima Dinama sram u obraz terao. Nije svirao očite prekršaje u šesnaestercu Dinama i oko njega, dok je na drugoj strani bio krajnje blagonaklon. Rečju, to je sve bilo toliko navijački sramotno da je to bilo van svih okvira časti i sporta.
Ali, tada je Partizan imao ekipu sa „zlatnom podlogom“, to je bila ona generacija koja je Partizanu donela poslednju titulu prvaka, pa je bilo mogućno pobediti i — sudiju. Jer, posle utakmice u našu svlačionicu je došao tadašnji predsednik Dinama Ivan Šibl da nam čestita pobedu (2:1) i izvini se zbog navijačkog ponašanja sudije Varaždinca („Čak nam ni naš Štef nije mogel pomoći svojim navijanjem. Bili ste bolji. Vi ste najbolja momčad i ja vam želim da budete prvaci“ to su bile Šiblove reči).
Današnji tim Partizana nema taj potencijal da bi mogao da se bori i protiv sudija. Ne, ta prevaga je često dovoljna da se bodovi izgube (Rauš na utakmici sa Čelikom poništava dva gola domaćem timu, a prvi gol Zeničana postignut je posle drastičnog igranja đonom nad Damjanovićem!).
U sredu, na utakmici Partizan — Radnički (K) — 1:1 sudija Dopuđa načinio je dve fatalne greške i tako odlučio ishod utakmice. Prvu, dosudio je penal umesto gola (koji je uvek „stariji“ od jedanaesterca!) i pored toga što mu je pomoćni sudija pokazao rukom na centar, što znači da je presudio gol. Drugu, što je priznao izjednačujući pogodak Kragujevčana posle duela dva Paunovića pri čemu se gost poslužio rukom na očigled cele zapadne tribine. Može li sudija još nešto da učini na štetu jednog, a u korist drugog tima? Teško je poverovati u takvu mogućnost.
Sigurno je da je najgori od svih puteva za pravdanje i traženje utehe od onog koji vodi prema sudiji. To Partizan nikad nije ni činio. Međutim, uputno je upitati se da li uvek treba biti tako velik, dostojanstven i nepravdu primati sa ironijom superiornog? Nekada je Partizan takav luksuz sebi mogao dozvoliti, ali danas — ne.
U ime sportske etike, u ime hiljada i hiljada navijača „crno-belih“ potrebno je reagovati protiv takvog suđenja i takvih sudija. Jer: ravnodušnost prema onome što direktno pogađa čast kluba, njegove interese i sportski uspeh nije uvek znak snage, već ponekad i slabosti. U današnjim okolnostima za nas upravo znači ovo drugo.