Predstavljamo vam buduće asove: Nečujno je postao član Partizana, a veruje da će rukama dohvatiti zvezde
Svi ljudi koji se bave stvarima uma poznaju se na prvi pogled, poseduju nešto zajedničko. Tako je i sa sportistima: imaju mek hod, lako držanje i jednu posebnu vrstu samosvesti koja vuče korene iz snage mišića i slave, jer njih ljudi na ulici posmatraju kao pobožne slike.
Međutim, dogodi se ponekad da vas skromnost i diskretno ponašanje jednog fudbalera gotovo zbuni, jer smo najviše navikli na njihovo smelo ponašanje, veseli izgled, pa i razmetljivost.
Moj susret sa Dimitrijem Mitrovićem, najdarovitijim fudbalerom Crne Gore i odskora članom Partizana bio je posve neobičan.
Zamolio sam administraciju fudbalskog kluba da jave Mitroviću da ga posle treninga očekujem u prostorijama „Partizanovog vesnika“. Tog mladića nisam poznavao. Video sam ga u dresu Partizana samo na jednoj utakmici, onoj zlosrećnoj sa Čelikom. Tada je igrao pod teškim psihološkim opterećenjem, ali nas je sve na prečac uverio u svoju darovitost. Naravno, to nije dovoljno da bi postao standardan prvotimac Partizana, ali pred njim su vreme i rad, pa se može dogoditi ono što trener Zec očekuje: da se jedan fini materijal oblikuje u fudbalskog majstora.
Rob ekstrema
U redakcijsku sobu tiho ulazi mladić u crnom džemperu i crnim zvonastim pantalonama. Srednjeg rasta, bujne tamno plave kose sa dugim širokim zulufima. Tipičan mladić naših dana, jedan od onih koje svakodnevno srećemo ispred fakulteta ili na ulicama. Prišao je mom stolu. Ustao sam da odgovorim na pruženu ruku, ali je došljaku bilo jasno da ga ne poznajem. „Rekli su mi da vam se javim posle treninga“ — procedio je. „Ah, razumem, ti si Mitrović“ živo uzvratih ponudivši ga stolicom. Seo je na sam kraj stolice, pa nisam znao da li se žuri ili mu je neprijatno. Međutim, jedno je sigurno: nije mu taština bila pogođena što ga nisam poznao!
Bilo je očito da je nenaviknut na razgovore sa novinarima. Ali, što smo više ćaskali Mitrović je bio sve slobodniji i razgovor smo završili, maltene, kao stari znanci. U stvari, to je bila intimna sportska ispovest jednog fudbalera koga razdire nemir zbog nedosegnute afirmacije, zbog tih stalnih konflikta koje je imao u jednoj sredini za koju je osećao da mu je tesna kao odelo iz koga smo izrasli; zbog svog vrelog temperamenta, zbog dvogodišnjeg neprirodnog prekida fudbala u karijeri koja je tek bila počela a puno obećavala, zbog mnogo čega što je imao pred sobom na tom putu da se fudbalski izkaže kao pravi as.
Dimitrije Mitrović pati što ga smatraju fanatičarom ekscesa, što misle da ne može da obuzda svoju vrelu krv, da je rob ekstrema, jer je, eto jednom u samozaboravu napao sudiju pa je osam meseci gledao svoju Budućnost sa tribina.
Ali, sve je to sad prošlost. Njegovi snovi postali su java: došao je u veliki klub, spreman je da uči i sluša i čvrsto veruje da će uskoro dokazati da je to odlična Partizanova investicija.
Okrenut prema budućnosti
Mitrović dobro meri minulo vreme i sve ono što je u njemu propustio, pa je zato sav okrenut prema onome što dolazi. Sa sigurnošću tvrdi da se više ne plaši vlastite krvi i svoje prekomernosti. Svestan je da mu karamazovski prilaz životu nije doneo ništa dobro. Pio je, jer nije želeo da „kvari drugovima raspoloženje“, devojke je voleo kao i svi drugi mladići njegovih godina, ali je njemu sve pripisivano u pojačanim dimenzijama. Alkohol je ostavio. Više ne zna šta je noćni život. Ide u bioskop, rado sluša muziku i misli na to kako će se ove jeseni oženiti devojkom koju je ostavio u Titogradu.
„Za mene je najvažnije da počnem da napredujem u fudbalu“, kaže smerno simpatični Crnogorac, „jer i danas znam onoliko koliko sam znao kada sam imao 17 godina i kada je trebalo da branim boje omladinske reprezentacije Jugoslavije. Stagnirao sam. To me najviše boli.
„Zato sam dao obećanje sebi da ću se izboriti za mesto u prvoj ekipi i da ću nešto završiti, školu ili zanat tokom ovih godina koje ću provesti u Beogradu kao član Partizana.
Odličja i slabosti
Mitrović je kategoričan još u jednom: da se više nikad ne vrati u Budućnost! U početku je patio za Titogradom, drugovima i onim lagodnim životom koji je ostavio, ali se sad već divno oseća u velikom gradu.
Posle pauze od godinu dana teško su mi pali naporni treninzi na kojima je ostajao bez daha, ali je sad sve bolje. Ima 2-3 suvišna kilograma, i to će skinuti.
Za njega stručnjaci kažu da izvanredno oseća igru, da ima ideja, odličnu tehniku, smisao za kombinaciju i pravovremenu predaju lopte. Udarac mu je tehnički izgrađen, služi se obema nogama, maštovit je, raznovrstan i ima veliki radijus kretanja.
Nije brz i u obavljanju defanzivnih zadataka (što je vrlo važno za igrača u srednjem redu!) ne snalazi se najbolje: nije dovoljno uporan i tehnika oduzimanja lopti mu još nije na željenom nivou.
„Značaj taktičke spremnosti shvatio sam tek u velikom klubu, u prvoligaškim okršajima, i nadam se da ću kod Gojka Zeca imati najkompletniju obuku. On je bio moj trener u Budućnosti i to je bio najplodonosniji period titogradskog fudbala.“
Mitrović zasad sedi na klupi za rezervne igrače. Čeka šansu da zaigra uz Boru Đorđevića i Vukotića, pomiren sa tim da nema pravog života bez velikih bolova i velikih radosti.
Lična karta
Rođen 1947 godine u Zaječaru. Fudbal počeo da igra u pionirskom timu titogradske Budućnosti 1963. godine, da bi već sledeće sezone postao junior. Posle dve godine oblači dres prvotimca i postaje jedan od najboljih igrača.
Visok je 176 sm. težak 72 kilograma. Igra ofanzivnog halfa ili povučenu polutku tzv. vezni igrač. Treneri su mu bili: Vujošević, Rogošić, Pazmanj, Darmanović, Dedović, Zec i Saračević.
Član Partizana od 1971 godine.