Pre no što pređemo na opisivanje našeg šampionskog hoda kroz prvo posleratno fudbalsko prvenstvo Jugoslavije, (o čemu će biti reči u idućem broju), dozvolite da vam predstavimo ličnost čoveka koji je predvodio Partizanov tim u tom pohodu prvog kapitena u istoriji „crno-bele“ ekipe.
Bio je to Miroslav-Meho Brozović, čovek čije ime zbunjuje mladu generaciju naših navijača, koja se logično pita: „Kako zar to nisu bili Bobek ili Čajkovski?“ Opsednuti dvama legendama prvog Partizanovog sastava današnji ljubitelji fudbala ne može ni da zamisli da je neko drugi mogao u to doba da nosi kapitensku traku. Zato se u čudu, ali i s pravom pita: ko je i kakav je igrač bio Meho Brozović? Šta je to što mu je davalo prednost za ovakvu počast ispred jednog Čajkovskog i Bobeka?!
Pre svega, reći ćemo vam odmah da najstariji, najautoritativniji i najrenomiraniji igrač ekipe po pravilu navlači žutu traku oko rukava. To je zakon u svakom timu. A Brozović je u trenutku formiranja Partizana bio to u svakom pogledu. Stariji od poletarca Bobeka i znatno mlađeg druga Čajkovskog. Ne samo po godinama već i po igračkom i reprezentativnom stažu. Kada su ova dvojica bili još nepoznati juniori. Miroslav Brozović je bio igrač u punoj snazi, standardni član državnog tima i jedan od najpoznatijih fudbalera u zemlji!
Ipak, u glavi navijača-laika večno je prisutna i druga misao, koju on spontano vezu je za ličnost kapitena: nije li možda igračka vrednost presudnija od staža i iskustva? Zar nije ispravnije da kapiten tima bude igrač najvećeg formata, onaj čiji autoritet izvire iz fudbalske klase? Posmatran čak i tako Brozović je bio „pravi čovek“ pošto je spadao tada u kategoriju gorostasnih igrača — u najekskluzivniji krug evropskih bekova koje je naš fudbal imao!
Hroničar ovih redova razvrstava sve igrače s brojevima 2 i 3 na bekove klasičnog tipa (prevashodne „fajtere“) i braniče modernog vremena, koji podjednako učestvuju u napadu i odbrani. I odmah da dodamo: više ceni čak i beka klasičnog tipa koji je u svojoj ulozi dostigao evropsku i svetsku perfekciju nego li najsavremenijeg beka koji u svojoj ulozi nije dostigao taj nivo. Odavde se nameće i zaključak: dok su dva najbolja beka po savremenom konceptu — Jusufi i Stanković — imali u igri nedostataka i felera, Miroslav Brozović je u kategoriji bekova-fajtera bio gotovo nepogrešiv! U predratnoj Evropi ulazio je u red tri najbolja beka kontinenta — minimalnu prednost pred njim imali su možda samo nezaboravni braniči „skavdre azure“ Foni i Rava!
Otkuda tako visoko mišljenje o Brozoviću? Koji su to kvaliteti koji su ga tako visoko uzdizali (po mišljenju pisca ovih redova čak na pijedestal najboljeg beka u istoriji našeg fudbala?
Pre svega to je atletizam kakvim nije mogao da se pohvali nijedan naš docniji branič. Brozović je u tom domenu imao sve: veliku masu, strahovitu snagu, odličan odraz, dovoljnu brzinu i oštrinu… Ako dodate tome njegova voljno-moralna svojstva — besprimerno požrtvovanje, strahovitu oštrinu (koja je graničila s brutalnošću), hladnokrvnost i trezvenost — onda vam je jasno da ste suočeni s pravom „fudbalskom nemani“ na čijoj strani prolaza nije bilo. pogotovu za krilo koje je bilo osnovna briga u tadašnjoj bekovskoj igri. Bezbroj puta smo bili svedoci da je britki Meho formalno „pojeo“ najveća evropska krila koja su mu se suprotstavljala!
Postojalo je još nešto paradoksalno u njegovoj igri što ta je izdizalo za glavu iznad savremenika u dresu s brojem 2. Već pomenuta hladnokrvnost i trezvenost koja nije bila svojstvena „fajterima“. Dok su svi oni srljali, Brozović je to radio samo u trenucima „stani-pani“. U svim ostalim fazama igre bio je izvanredno mudar taktičar(!).
Šta više, bio je najopasniji bek svog vremena i u oblasti izgradnje napada svog tima! Samo to nije postizao brzim begom duž aut-linije i centaršutem s krila (što rade savremeni bekovi), već dubinskim pravolinijskim dugim loptama ili dijagonalama preko polovine igrališta kojima je upošljavao svoja krila. Po tim udarcima Brozović je uoči rata bio nadaleko čuven — nedostižan bek WM sistema. U tom elementu nadmašao je čak i slavnog Fonija i Ravu.