„Čik“ želi da trenersku karijeru završi u Partizanu kao „opservatore“: da pronalazi i uzdiže mlade talente
Lozana. — Svetsko prvenstvo, 1954. Jugoslavija je savladala Francusku (1:0). U maloj koloniji Jugoslovena radost. Među igračima takođe. Svi se vesele, samo Zlatko Čajkovski tiho plače. Zašto? Igrao je slabo. On, veliki Čajkovski, nije doprineo ovoj pobedi onako kako se to od njega uvek očekivalo. Patio je na jedan divan, infantilan način, onako kako to može samo slovenska emotivnost. Svi su ga tešili, čak su se i smejali toj detinjoj manifestaciji. Ali, taj gest je mnogo govorio. On nije otkrivao samo povređenu taštinu, više od toga: on je kazivao o visokoj odgovornosti, o njegovoj najdubljoj unutrašnjoj potrebi da bude prvi, najbolji, da trijumfuje…
Tu scenu iz svlačionice nikad nisam zaboravio. Naprotiv, ona mi je pomogla da kasnije bolje upoznam „Čika“, fanatika lopte, velemajstora fudbala i njegovu ničim nepomućenu dobroćudnost.
Iz operacione sale na igralište!
Partizan je 1948. godine zadivio fudbalsku Evropu i sebi trajno pribavio visoko poštovanje u zemljama Skandinavije kada je na onoj nezaboravnoj turneji savladao sve protivnike i vratio se neporažen.
Međutim, to gostovanje zapamtili su igrači „crno-belih“ po još jednom fenomenu koji se zove Čajkovski.
Naime na toj turneji Zlatko Čajkovski je imao nevolju sa palcem na desnoj nozi. Pomodreli nokat bio je u gnojnom zapaljenju i bila je potrebna hirurška intervencija. Odmah pošto je operacija izvršena lekar je rekao Boži Švarcu, tadašnjem sekretaru Partizana i vođi puta da bi „Čik“ morao sedam dana da leži, pa kasnije da počne sa lakim treninzima, ali samo u patikama. Praktično: Partizan je morao da se liše svog, uz Bobeka, najboljeg igrača upravo u trenutku kada je sve kazivalo da bi taj pohod mogao da bude trijumfalan.
Svi su bili deprimirani. Međutim, „Čik“ se nije predavao. Što se više bližilo podne stari ratnik sa fudbalskih borilišta osećao se sve bolje. Prvo je počeo u pola glasa da priča oko sebe kako ga sve manje boli, da mu je sve bolje da bi kasnije ostavljajući sve prisutne u čudu mirno izjavio kako bi popodne mogao da igra (!?). Tako je i bilo. „Čik“ je tražio da mu maser Šijačić vatom još više obezbedi palac i pronađe za nekoliko brojeva veću cipelu, a sve ostalo je njegova briga. I „Čik“ je igrao. I to tako da niko od brojnih gledalaca, njegovih velikih poštovalaca nije znao da je on toga istoga dana izdržao i malu operaciju.
Ali, to je mogao samo Zlatko Čajkovski!
„Moj klub je Partizan!“
Nedavno sam bio u Zagrebu. Posle jednog treninga dugo sam u hladovini stadiona na Maksimiru razgovarao sa Čajkovskim i njegovom suprugom Radom.
Dominantna tema bio je Partizan, ovaj današnji i onaj prošli u kome je nekad „Čik“ igrao, ali smo na momente gledali i prema onome što dolazi, odnosno tražili smo kopču „Čik“ — Partizan.
ČAJKOVSKI: Fudbalsku karijeru sam započeo u HAŠK-u, a završio je u Kelnu. Međutim, između toga jednu deceniju igrao sam za Partizan i to je bio najblistaviji deo moje karijere, — sa žarom priča Zlatko. — I kada me neko pita koji klub smatram svojim, onda bez razmišljanja odgovaram: Partizan! To je i razumljivo, jer su moje najlepše godine vezane za „crno-bele“. Zato ni danas ne mogu da ostanem ravnodušan prema svemu što je vezano za ovaj klub.
P. VESNIK: Kako procenjuješ današnji tim „crno-belih“?
ČAJKOVSKI: Ne smem da budem kategoričan, jer sam ih malo gledao. Protiv nas u Zagrebu su igrali prvih pola sata izvanredno. To je bila divna ali ne i produktivna igra. Propustili su brojne šanse i onda smo na red, uz pomoć mladog golmana Markovića, došli mi, pa je tako utakmica imala ishod koji je bio iznenađujući.
— Mišljenja sam da Partizan bez Ćurkovića i Katića nije mogao da očekuje titulu. A da se to dogodilo, onda bi to bio loš znak za naš fudbal, jer Partizan u ovom sastavu nije šampionski tim.
P. VESNIK: Da li u nekim svojim razmišljanjima vidiš sebe ponovo u Partizanu?
ČAJKOVSKI: Ostajem još godinu dana u Dinamu. Zatim ponovo odlazim u Nemačku, gde mi deca uče. Radiću još dve-tri godine i definitivno se povlačim. Naravno, živeću u Beogradu i sasvim je mogućno da tada budem u Partizanu. Da se razumemo: ne da budem trener prvog tima, već da se bavim drugim poslom: da pronalazim mlade, talentovane igračem da sa njima radim i da ih spremam za prvu ekipu. To je moja želja, dakako, ukoliko bi i Partizan bio spreman za takav aranžman.
Pričali smo još dugo, i tako sam se uverio da „Čik“ nikad neće moći bez fudbala, da će biti na terenu ili uz aut-liniju sve dok bude kucalo njegovo veliko srce, ono koje mu je davalo tu snagu da je i uoči najveće utakmice imao smelosti da kaže: „Sutra ću biti najbolji igrač utakmice!“. I tako je bilo, jer je Čajkovski, kao niko ni pre ni posle njega, umeo da sažme sve svoje snage i znanje i da se sav preda lopti i igri sa strašću i fanatizmom koji su premašivali sve što je dosad viđeno i doživljeno.
Zato možemo slobodno reći: jedan je Zlatko Čajkovski!