SKICA ZA PORTRET
Sve promene, čak i najželjenije, imaju svoju melanholiju, jer ono što ostavljamo, to je deo nas samih; treba umreti za jedan život da bi se ušlo u onaj drugi.
Do te spoznaje došao je Uroš Marović kada je odlučio da napusti roditeljski dom i Split, grad u kome je odrastao. To nije tako jednostavna odluka, pogotovo ne za nekoga ko iza sebe ima samo dvadeset proleća.
Međutim, Marović je osetio da su mu „Jadran“ i Split postali tesni kao odelo iz koga smo izrasli, pa je prešao u Partizan. I to je početak jedne blistave sportske karijere, ali i nevolja sa jednim snažnim osećanjem koje se zove nostalgija za porodičnim domom i gradom koji se voli. Kod Splićana je to pojačana čežnja, jer je u pitanju „najlipši grad na svitu“.
Ali, život je pun iznenađenja. Jedan susret, jedno poznanstvo iz koga se kasnije izrodila velika ljubav bili su dovoljni da se zaboravi sve.
Tako je Uroš Marović na jednoj strani bio oslobođen sete (zbog koje je svake nedelje letio za Split), a na drugoj, postao je zarobljenih svoje šarmantne, inteligentne i prelepe Maje.
„Moram da priznam da sam u Beogradu od prvog trenutka izvanredno primljen“, kaže danas Marović, „i to ne samo u klubu, već i izvan njega. Skandirajućom snagom nastavio sam da igram vaterpolo i sve što se tokom ovih pet godina zbilo kazuje mi da sam dolaskom u Partizan načinio dobar potez.“
Koincidencija
Uroš Marović je sportsku karijeru počeo kao plivač. Bio je pionirski prvak Hrvatske u leđnom stilu, da bi se kao sedamnaestogodišnjak posvetio vaterpolu. Izuzetna obdarenost omogućila mu je brzu afirmaciju.
Uroš podjednako dobro igra krilo, halfa i beka, a njegova posebna dragocenost leži u činjenici da je levak. Igrači koji se služe levom rukom retki su u vaterpolu, a kada je ta levica još tako precizna i snažna onda je to raritet.
Marović je brz igrač, ima odlična pregled igre, majstorski prenosi težište napada na suprotnu stranu i atomskom jačinom šalje lopte u gol. To je golgeter čije savlađivanje protivničkih golmana izaziva divljenje gledalaca, jer Uroš sve to čini tako brzo i harmonično da je oduševljenje uvek spontano.
Svi mi imamo svoje snove. Junak ove priče je takođe kao dečak sa splitske rive često sanjario o tome kako bi to divno bilo kada bi jednoga dana i on dostigao herojske visine vaterpola na kojima se nalazio Cipci. To je bio njegov sportski idol i uzor u vaterpolu.
I čudnom koincidencijom događaja mladi Uroš je debitovao u „Jadranu“ upravo na onoj istoj utakmici kada se slavni Cipci opraštao od vaterpola. Niko tada u klubu i gledalištu nije znao da se odlaskom jedne zvezde u istom trenu rađa novi šampion, jer su sve misli bile posvećena velikanu koji je odlazio. Ali, za Uroša je to bio početak ostvarenja njegovih snova vezanih za sport i sve ono što on sobom nosi.
Meksička drama
Marović je markantna ličnost i van bazena. Svojom impozantnom pojavom privlači pažnju svih prisutnih. On je lep na muški način i privlačan kao sedam grehova, kako reče jedna zvanična „mis Jugoslavije“. Pitomost njegovog izraza i blagost koju širi oko sebe u velikoj su oprečnosti sa njegovom divovskom snagom, pa mu to daje svojevrstan šarm.
Uroš svojoj sportskoj slavi ne pridaje nikakav značaj. On zna da život traži mnogo više nego što je sportsko umeće mladosti, pa želi da završi Višu školu spoljne trgovine kako bi zrele godine dočekao potpuno spreman. On je po rođenju i vaspitanju intelektualac, pa neće dozvoliti da ga efemernost sportske slave odvede na pogrešan kolosek.
Kada priča Uroš izgleda nekako preobražen. Sve je kod njega i oko njega tako jednostazno i obično. Unutrašnja izolovanost njegovog bića, koju on naglašava, ne oseća se u razgovoru. Naprotiv, deluje vedro i reklo bi se da ga je teško videti loše raspoloženog. On nije zabarikadiran prema sagovorniku, misli slobodno i priča otvoreno. Čak i onda kada govori o sebi ništa ne dramatizuje. Eto, tokom ovog našeg razgovora dotakli smo se Olimpijskog turnira u Meksiku i odlučujuće utakmice protiv SSSR kada ga je produžetku utakmice, kod rezultata 11:11, trener Sajfert odredio da izvede dva „četverca“.
„U tom trenutku, valjda drogiran igrom, nisam ni bio svestan odgovornosti koju sam preuzeo na sebe“, mirno govori junak te sportske drame. „Gol mi se učinio sićušnim, ali sam u njemu video jednu rupu. Udarac sam izveo munjevito i — lopta se našla u mreži. Isto sam učinio i kod drugog izvođenja i zlatna medalja bila je naša. Tek danas vidim koliko je to bio dobar pedagoški potez Sajferta, kada je meni kao najmlađem igraču poverio taj zadatak. Znao je da ću ja najmanje biti uzbuđen što će mi omogućiti punu koncentraciju a time i preciznost.
Način i ton kojim je to Uroš ispričao nedvosmisleno potvrđuju koliko je skroman, jer je sve bilo bez povišene temperature i slikovitih izraza. Sasvim jednostavno, a lepo, baš isto onako kao što daje golove koji nas ushićuju.
Lična karta
Uroš Marović je rođen 1946. godine u Beogradu. Plivanjem je počeo da se bavi 1956. i stručnjaci su mu proricali šampionsku karijeru. Međutim, njega je više privlači da igra u vodi između dva gola i zato se opredelio za vaterpolo (1961). U splitskom Jadranu je bio sve do 1966. godine kada prelazi u Partizan.
Marović je 85 puta branio boje reprezentacije Jugoslavije i nosilac je brojnih medalja: zlatne olimpijske, prvaka Evrope, najbolje ekipe na Mediteranskim igrama, dvostrukog državnog prvaka i još nije dostigao svoj zenit.
Neoženjen. Studira Višu školu spoljne trgovine.