Posle nemilih događaja
Veoma mnogo se govori i piše o potrebi sportskog ponašanja fudbalera. To je svakako nužno i dobro. Zalažemo se za oštre kazne zbog njihovih prekršaja. Ističemo da su sudije najpozvanije da se bore protiv nesportskih pojava na terenu i da su njihove odluke neprikosnovene. S tim se apsolutno slažemo. Sport (čak i profesionalni) je viteško nadmetanje, a ne borba gladijatora.
Međutim, ako od tih mladih ljudi — sportista sa punim pravom zahtevamo pošteno nadmetanje, disciplinu i sportski moral, onda to, sa još većim pravom i većom strogošću, moramo tražiti od tog delilaca pravde na terenu, od tog „neprikosnovenog“ sudije.
Vrlo često se zaboravlja da je taj sudija, ipak, u lakšoj situaciji od igrača. On je (ili bi trebalo da bude neutralac, nezainteresovan za rezultat; 10 — 15 godina je stariji od igrača, pa prema tome zreliji, staloženiji, i kao ličnost oformljeniji.
Na žalost, često se događa da taj sudija i suviše nametljivo sebe postavlja u prvi plan. Statistika će pokazati da je mnogo više igrača isključeno radi prigovora sudiji nego zbog grubih i pogibeljnih faulova. Dakle, većina sudija prvenstveno štiti sebe, a onda tek igrače. Statistika će, takođe, pokazati da je češće isključen igrač gostujuće ekipe, što dokazuje da jedan broj sudija vodi više računa o drugim faktorima nego o materijalnoj istini.
Sudija je i vaspitač. On mora biti strog, ali, u prvom redu, pravedan i human. Uz to mora da voli sport i sportiste kojima sudi.
Nadalje, simptomatično je da treneri i klupski funkcioneri izbegavaju da govore o sudijama, ne zato što su zadovoljni njihovim suđenjem, već zato što se plaše njihovog reagovanja na sledećim utakmicama.
Sudiji se može dogoditi da slabo sudi, da nema kondiciju, da nešto previdi itd. Ali sigurno je da se jednom sudiji ne sme dogoditi da bude neobjektivan i nekorektan prema igračima kojima sudi. Ako želimo red na našim fudbalskim terenima, onda taj red moramo prvo zavesti kod onih koji su za taj red najodgovorniji, jer i „slobodno sudijsko uverenje“ ima neke logične granice. Ko daje pravo sudijama da budu blagonakloni prema jednom timu; da grubo guraju pojedine igrače ili da im upućuju čak uvredljive reči?
Koliko je naših sudija bilo kažnjeno za ovakve ili slične prekršaje?
Uzmimo samo najsvežiji primer: sudiju Frankovića i utakmicu u Mariboru!
Očito je da on nije sprečavao grubu igrača Maribora. A sa druge strane uzeo je sebi slobodu da ocenjuje težinu povrede Bore Đorđevića. Da li i to spada u domen „slobodnog sudijskog uverenja“ ili za to postoje na terenu službena lica — lekari?
Ja postavljam pitanje: Šta bi uradio sudija Franković da mu na jednoj raskrsnici biciklista slomi mogu, a saobraćajni milicioner mu priđe i kaže da mu nije ništa? Ne verujem da bi mu rekao hvala!
Prema tome i mi se zalažemo za red i sportski duh na našim fudbalskim terenima, a smatramo da se to može postići samo onda ako taj red i sportski duh uvedemo i kod sudija. Ivan Franković je očiti dokaz sudije koji to nije shvatio (ili nije želeo da shvati) i koji se u ovom slučaju pokazao i nehuman prema povređenom čoveku, pa možemo očekivati da će ga zato i sudijska organizacija najoštrije kazniti.
Ovakvim svojim postupkom, koji ne može biti posledica „lošeg dana“ ili, pak, slučajnosti, Franković je sebe diskvalifikovao kao arbitar.