Priča o svetskoj rekorderki: Desetogodišnji svakodnevni trening, koji traje sedam časova omogućio je Mirjani Mašić da postigne najveći sportski uspeh — svetski rekord!
Život sportista je pun iznenađenja. Iznenađenja, koja im priređuju navijači, ljubitelji sporta, javno mnjenje, a ona mogu biti vrlo prijatna za jedne i jako bolna za druge.
Izaberemo tako svog idola, slavimo ga, obasipamo pažnjom i cvećem. Dižemo ga u visine od koje mu se pamet muti. I još se nije ni navikao na lovorike, a mi ga već sutradan vrtoglavom brzinom rušimo u ponore. Ne podnosimo neuspehe naših ljubimaca i zato smo u svom besu i ogorčenju nemilosrdni, skloni da ih gazimo i za kratko vreme zaboravimo, kao da nikad nisu ni postojali.
Zato nije nikakvo čudo što se krhka i mala, dvadesetdvogodišnja Mirjana Mašić prepala svog svetskog rekorda; Što je bila zbunjena kada smo je dočekali burnim ovacijama, cvećem, blicevima i mnogobrojnim čestitkama. Delovala je kao preplašena ptičica, koja se odjednom našla van svog gnezda, spremna da poleti u njoj još nepoznat svet. U tim trenucima nije umela da se veseli zajedno sa razdraganim ljubiteljima streljaštva i sporta uopšte. Već na aerodromu bila je opterećena bremenom svetske rekorderke, koja ne sme da izneveri, čije oko ne sme da zataji, a prst na orozu da zadrhti.
Tek kasnije, kada je prvi trans prošao, shvatila je da to nju slave, da je konačno dobila dugoočekivano priznanje. Shvatila je da su za nju tužna sećanja — na Prvi Kup Evrope, kada je osvojila srebrnu medalju i kada je niko nije sačekao sa buketom cveća; na Svetsko prvenstvo u Arizoni i dve zlatne medalje, koje je naša reprezentacija osvojila, a ona je bila u senci svetske prvakinje Desanke Perović, na nepoverenje koje su drugi izražavali prema njenim rezultatima — odjednom izbrisana ovim toplim i srdačnim dočekom i da je sve to jedna daleka i već zaboravljena prošlost.
Maša je bila i ostala sportista, koji nikad sebi nije dozvolio da zablista, a odmah zatim da razočara. Naprotiv, uspeh ju je obavezivao na još ozbiljniji rad i tek tada je dobijala želju da postigne još mnogo više od onoga što je već ostvarila. U tome i jeste njena veličina — prevazići samoga sebe, zaboraviti i oprostiti nanesene nepravde!
Tegobni put do svetskog rekorda
Izvanredan uspeh Mirjane Mašić u Oberhofu kraj Sula (DR Nemačka) prvo mesto u Evropi i svetski rekord standardnom MK puškom u trostavu 3×20 od 577 krugova, konačno su učinili svoje. Maša je preko noći postala „prva dama jugoslovenskog streljaštva“, a njeno ime upisano zlatnim slovima, pored imena Desanke Perović, u anale našeg sporta uopšte.
U Desanki Perović imamo svetskog prvaka, u Mirjani Mašić svetskog rekordera!
Trnovit je i težak put do svetskog rekorda. Desetogodišnji rad, svakodnevni treninzi od po 7 časova, puno samoodricanja, nepoverenje „zlih jezika“, bez ljubavi i raznih zabava koje vole svi mladi ljudi. Cena i „žrtva“ da bi se postao svetski rekorder je previsoka, ali se samo tako može postati pravi šampio.
Sve to dobro zna Mirjana i zato joj ne pada teško ovo samoodricanje. Iskrena pomoć i razumevanje klupskih drugova i trenera reprezentacije Branka Jovovića, pomogli su joj da prebrodi sve tegobe kroz koje neminovno prolaze svi veliki šampioni. Svi oni zajedno verovali su u nju — da je sposobna da napravi „čudo“ — i baš ta vera pomogla joj je u trenucima kada se srela oči u oči sa najvećim rivalom na šampionatu — Tatjanom Ratnjikovom.
Ruskinja, koja je posle Amerikanke Tomsonove, najbolji strelac sveta, nije mogla da poveruje da to „čudo od deteta“ može pobediti, a još manje ugroziti prvo mesto na koje je ona s punim pravom računala.
Ipak, u borbi Davida i Golijata, jer Ruskinja je važila za ženu diva na ovom takmičenju, pobedio je David. U poslednjoj seriji, klečeći stav koja je specijalnost naše Maše, rešena je sudbina — sudije su mogle samo da objave da je postignut svetski rekord od 577 krugova, i da je nova evropska prvakinja postala Mirjana Mašić — Jugoslovenka, kojoj je pošlo za rukom da pobedi višestruku evropsku rekorderku Tatjanu Ratnjikovu.
Sve što je zatim sledilo bilo je kao u bajci. Krhka devojka na pobedničkom tronu, pored „žene diva“. Zlatna medalja i naša himna. Suze u očima i mnogobrojne ruke naših radnika koje su je nosile ka izlazu.
Jedva je čekala da se sve to završi, da se vrati kući i podeli svoju radost sa ocem, majkom, sestrom. Žurila je kući da pomogne svojim drugovima koji su se takmičili na prvenstvu Srbije u Kragujevcu. Nije se ni odmorila od napornog takmičenja, a već je postala prvakinja Srbije.
Druga strana medalje
I danas kad štampa, posle dve nedelje, još piše o velikom uspehu naše Maše ona se povratila od šoka koji je doživela — kada je proglašena za svetsku rekorderku i ume zrelo da razmišlja.
„Ovaj uspeh me obavezuje na još ozbiljniji rad, jer ja ne smem da razočaram. Mnogi bih odmah rekli da je uspeh bio slučajan, ali to nije tačno. Moji rezultati unazad dve godine govore o tome“, kaže smerno Mašićeva.
I zaista nije joj lako. Suviše teško breme nosi na svojim leđima. Bori se sa masom problema, kojima jedan vrhunski sportista ne bi smeo da bude opterećen. Živi u trošnoj baraci od skromne očeve penzije, sa majkom koja ne radi, i bez stipendije. Klub joj daje ono što je najnužnije — 200,00 dinara za prevoz, kako na bi izostajala sa treninga; od grada ništa i ako su postojala obećanja da će sa dobrim rezultatima obezbediti sebi stipendiju. Rezultati i medalje su tu, a ništa od stipendije.
„Sada me svi slave, pišu o meni, ali se niko nije našao da mi zaista pomogne. Čak mi ni posao nisu našli. Moja medalja ima dve strane: onu zlatnu o kojoj svi rado pričaju i onu drugu o kojoj niko ne govori“, kažs tužno „Maša“.
Zaista je pravo čudo da grad Beograd i streljački savez Jugoslavije, kada to već klub ne može, ništa nije preduzeo da se ovoj divnoj i vrsnoj sportistkinji reši stambeni problem i omogući nesmetan rad. Jedno je sigurno da bi Mirjana svojim rezultatima umela da se oduži za ono što bi se u nju investiralo.
Ovako, ona pod bremenom svojih problema svakodnevno ide put Mirijeva, razmišljajući kakvo je sutra čeka i šta će biti sa njom kad prestane da bude ono što je danas — svetska rekorderka.
Lična karta
Mirjana Mašić je rođena 12. 10. 1949. godine u Beogradu. Streljaštvom je počela da se bavi 1961. godine u Partizanu čiji je i danas član.
Boje reprezentacije Jugoslavije branila je 25 puta. Prvak države za 1971. godinu u disciplini serijska puška. Nosilac brojnih medalja. Ukupno šesnaest: zlatnih, srebrnih i bronzanih. Član ekipe Partizan, višestrukog prvaka države, član reprezentacije, dvostrukog svetskog prvaka u Arizoni (disciplina olimpijski mač i vazdušna puška sa diopterom), prvak Balkana i član ekipe koja je osvojila bronzanu medalju na ovogodišnjem evropskom šampionatu.
U disciplini standardnom MK puškom oborila svetski rekord sa 577 krugova, koji može da popravi ukoliko bude nastavila da radi marljivo i uporno kao do sada.
Neudata. Završila srednju muzičku školu.
Želja: da se posveti trenerskom pozivu.