Nesalomivi
Poznaju ga dobro mnoge generacije naših boksera. Od Mitrovića, Paunovića, Jelesića, Redlija, Radanova, Belića, pa do ovih najmlađih, današnjih uzdanica. Dragutin Reno je gotovo pune dve decenije ekonom bokserskog kluba „Partizan“.
Čika-Reno za ovo vreme nikada nije napravio izostanak s posla. Postao je pravi majstor za krpljenje iscepane opreme. Takmičari blistaju na ringu kada se pojave u stvarima koje im pripremi. Majice i gaćice ne smeju da budu ni malo izgužvane, a kamoli da se vidi bilo kakva mrlja.
Bokseri ga iz milošte zovu „Urtain“ po nadimku bivšeg prvaka Evrope u teškoj kategoriji Hoze Manuela Urtain. A naš omiljeni ekonom ima jedva nešto više od 59 kilograma. I zato često kada se naš muvaš Stanojević požali da neće moći da oslabi ispod 51. kilogram u šali kažemo: „Ništa. Boksovaće čika-Reno“.
Njegovo srce uvek kuca veselo. Bokseri ponekad i zloupotrebe ovu njegovu osobinu. Kada ga naljute, a to se događa jedino ako izgube nešto od opreme ili slabo boksuju, ispričaju mu neki dobar vic i sve se završi obostranim smehom.
Ljubomorno krije godine. Oni koji ga dobro poznaju tvrde da je zakoračio i u osmu deceniju života. Starosedeoci ga za godine i ne pitaju. A, kada dođe neki novajlija nagovorimo ga za pokuša da odgonetne tajnu. Čika-Reno se tada malo ljutne, ali uvek uz smešak odgovori: „Nedavno sam proslavio trideseti rođendan!“
Starost nije povila njegova pleća. Izdrži što bi i trostruko mlađe bacilo s nogu. Obavezno — „malo belo-presečeno“ posle treninga ponekad uz lepu pesmu potraje i do kasno u noć. I nikada čika-Reno neće prvi da krene na počinak.
Odličan je poznavalac pesničenja pa ga često upitamo i za savet.
— Partizan mi se najviše sviđao u vreme Šovljanskog, Paljića, Lekovića, Redlija i ostalih. Kako i ne bi, bio je tada najjači u Evropi — priča čika-Reno. — Ali, samo pa dođe proleće. Stasaće ova generacija, biće — „crno-beli“ ponovo „kaznena ekspedicija“.
Ni tada, ako se ostvari san sviju nas, naš Urtain neće ni da čuje za penziju. Kaže, o tome će da razmisli za sto-dvesta godina!
Bokseri na raskrsnici
Poslednja tri neočekivana poraza i molba nesumnjivo zaslužnog trenera Pavla Šovljanskog da mu se odobri odsustvo usled psihičke premorenosti kao da nisu uneli ni najmanju pometnju među naše boksere.
Uprava kluba odobrila je dvomesečni plaćeni odmor Šovljanskom, posle čega će ovaj poznati stručnjak preuzeti brigu o najmlađim članovima našeg kolektiva. Trener prve ekipe, posle dvogodišnje pauze, ponovo je Kosta Leković prvi naš osvajač srebrne medalje na prvenstvu Evrope, dosadašnji učitelj omladinaca. Drugi trener je i dalje nekadašnji šampion Stevan Paljić.
Porazi nas, srećom, nisu doveli do ivice panike. Bili su, istina, neplanirani, ali uprava i takmičari primili su ih mirno, jer naše ambicije u ovoj sezoni su da sačuvamo prvoligaški status, a sa pristojnom zalihom bodova iz prvih kola još uvek smo daleko od opasne zone. Međutim, predstojeći okršaji su za nas i te kako važni. Ukoliko iz susreta sa Dinamom i Kablovima u Beogradu i Banatom u Zrenjaninu izborimo četiri boda možemo spokojno da očekujemo drugi deo prvenstvene trke i mirno radimo na pripremanju ekipe, koja će sledeće godine jurišati da vrati Partizanu šampionsku titulu. Ako se, pak, plan ne ostvari predstoji grčevita borba za opstanak.
Znamo da naš zadatak nije ni malo lak. Ali, ipak, smo optimisti. Stručni štab veruje čak da i pored toga što se Dinamo i Kablovi bore za šampionsku titulu a Banat za spas, nećemo doživeti ni jedan poraz u ovim okršajima!
Ovakve ambicije međutim, nisu bez osnova. Svi takmičari fizički su odlično pripremljeni. Predstoji nam jedino da pronađemo pravi psihički „doping“ za naše boksere pa da protivnici koji su za nijansu trenutno jači od nas, ali ne i nepobedivi, budu položeni na pleća. Verujemo da ćemo u tome uspeti. Nade povećava i što su novajlije Lakčević, Doknić, Aleksandar i Milosav Popović i Živković sve pouzdanije pesnice. Uzdamo se i u naše najjače oružje — veštu promenu takmičara po kategorijama, koje u tri prethodna meča nije bila toliko ubojito kao pre, zbog bolesti nekolicine takmičara i još nekih nesrećnih okolnosti.
Na žalost, ostvarenje ambicija ne zavisi isključivo od nas samih. Da budemo iskreni — najviše strepimo od sudija. Jer, šta reći kada jedan savezni arbitar kao što je Slivonja boduje borbu Belić — Džakula nerešeno i daje malu prednost našem kapitenu, kada je hiljade Jugoslovena lepo videlo da je Belić trijumfovao više nego ubedljivo. Ili, kada sudije Danilo Ivanović, Karaklajić i Stanisavljević, za koje smatramo da odlično poznaju svoj posao, očigledno navijaju protiv naših boksera i dodeljuju pobede znatno slabijim protivnicima…
Jedina nam je nada da će sudije najzad početi da ocenjuju događaje u ringu malo realnije. Ali ako nastave po starom crno nam se piše…